Kornjače

Promena boje tela kod kornjača

2010-01-24T18:33:00.004Z

Promena boje tela je uočena kod mnogobrojnih životinja. Verovatno najpoznatije i najbrže su one kod kameleona i oktopoda.

Obojenost tela koja omogućava životinjama da ostanu neprimećene u svom okruženje, tj. da se iz ugla posmatrača stope sa pozadinom, naziva se kriptična obojenost.

Neke životinje mogu menjati boju tela tako da ostvare kriptičnu obojenost na različitim pozadinama, a sama pojava se naziva pozadinsko podudaranje (background matching).

1957 godine Woolley uočava da za kornjače nije zabeležena promena boje tela u odnosu na svetlosne uslove staništa i proučava ovu pojavu kod Chelodina longicolis. Rezultati su ukazali da kod njih boja karapaksa odgovara intenzitetu boje podloge staništa.

Ovakva pojava je uočena i kod Apalone spinifera atra koja se od svoje sestrinske podvrste A.s.emoryi, morfološki razlikuje, pre svega, po tamnijoj boji karapaksa (atra: tamna). Proučavanjem varijabilnosti boje tela kod tamne podvrste uočeno je pozadinsko podudaranje, tj. fiziološka promena boje tela tokom nekoliko nedelja-meseci kao odgovor na tamno ili svetlo okruženje.

Istraživanja promene boje tela kod Chrysemis picta marginata i Trachemys scripta elegans otkrila su pojavu promene boje tela, tj. uočeno je da se boja tela kod ovih kornjača menja tako da se postigne podudaranjanje boje tela sa bojom podloge. Posle 80 dana provedenih na tamnoj podlozi kornjače su stavljane u akvaterarije sa belom podlogom, i obratno. Nakon dodatnih 80 dana kornjače su promenile boju tela tako da odgovara boji podloge.

Ovo ukazuje da kod obe vrste promenljiva obojenost omogućava jedinkama da ostvare saglasnost boje tela sa različitim podlogama na koje mogu naiću u svom staništu.

Reference:

Reversible melanization following substrate color reversal in midland painted turtles (Chrysemys picta marginata) and Red-Eared Sliders (Trachemys scripta elegans). John W. Rowe, David L. Clark, Michael Price, John K. Tucker. Journal of Herpetology 2009 43 (3), 402-408.

Color variation among habitat types in the spiny softshell turtles (Trionychidae: Apalone) of Cuatro Ciénegas, Coahuila, Mexico. McGaugh, S. E. 2008. Journal of Herpetology 42: 347– 353.

Colour change in a chelonian. Woolley, P. 1957. Nature 179:1255–1256.

A histological and hormonal analysis of physiological and morphological chromatophore responses in the soft-shelled turtle Trionyx sp. Bartley, J.A. 1971. Journal of Zoology 163:125–144.

Fotografije: WWW i Andrew Hoffman.

Preuzeto sa kornjace.com

Aleksandar Stanikić, 2010.

Determinacija polnosti u kornjača

2009-12-18T22:06:00.013Z

Koji faktori određuju da li će jedinka kornjače biti muškog ili ženskog pola?

Radi se pre svega o naslednom materijalu (genomu) koji razvoj jednike usmerava ka jednom od polova. Kažemo da je pol genetički određen.

Jedan deo genoma je kod kornjača organizovan u hromozome. Veći deo naslednog materijala koji određuje polnost može biti grupisan i dovesti do postojanja dva vidljivo različita hromozoma, takozvanih polnih hromozoma.

Mužjaci čoveka imaju X i Y polni hromozom, a ženke dva X hromozoma. Mužjaci stoga mogu dati 2 različita gameta (polne ćelije), koji sadrže X ili Y hromozom, te ih stoga nazivamo heterogametnim polom. Ženke ljudi su homogametni pol. Nova jednika nastaje spajanjem 2 gameta, te od hromozoma koji dolazi od mužjaka zavisi pol novonastale jedinke.

Kada se pol može odrediti na osnovu posedovanja određene vrste polnog hromozoma, govorimo o hromozomskoj predvidljivosti pola.

Kako genotip (kombinacija gena) ne određuje 100% svojstva jedinke (fenotip), već on interaguje sa sredinom u uobličavanju jedinke, izvesni stimulusi iz spoljne sredine mogu usmeriti razvoj jedinke jednog genetičkog pola ka drugom polu. Ukoliko spoljni faktor u potpunosti određuje razvoj pola, radi se o potpunoj sredinskoj određenosti pola.

Genotipski pol, zapisan u genomu, se stoga može razlikovati od fenotipskog pola koji je rezultat interakcije genotipa i sredinskih faktora.

Kod većine sisara i ptica postoje različiti polni hromozomi i hromozomska determinacija polnosti. Razlika je u tome što su, uglavnom, kod sisara mužjaci heterogametni pol, XY, a ženke homogametni, XX, dok je kod ptica obratno, ženke su ZW, a mužjaci ZZ.

Kornjače uglavnom nemaju jasno definisane polne hromozome i prisutna je uglavnom temperaturna determinacija polnosti. Najnovija istraživanja su pak pokazala da nije sve tako jednostrano.

Emys orbicularys:
Postoji slaba genetička determinacija polnosti. Ne uočavaju se polni hromozomi. Ukoliko se jaja inkubiraju na temperaturi koja daje pola-pola ženki-mužjaka, kod mužjaka će u telu biti prisutan antigen H-Y-, a kod ženki H-Z+.

Iz jaja koja su inkubirana na višim temperaturama uglavnom se razvijaju ženke. Jedinke sa H-Z- antigenom (genotipski mužjaci) razvijaju se u fenotipski funkcionalne ženke. Sa jajima inkubiranim na nižim temperaturama se dešava suprotno, razvijaju se u mužjake, genotipske ženke (H-Y+) su fenotipski funkcionalni mužjaci.

Apalone mutica:
Prisutna je genetička determinacija, ali poseduje i termosenzitivne gene koji kod drugih vrsta učestvuju u određivanju polnosti. Može se reći da je temperaturna determinacija neaktivna.

Chelodina longicollis:
Genetička predvidljivost polnosti. Postoje polni mikrohromozomi. Mužjaci su heterogametni pol tj. XY, a ženke su XX (kao kod većine sisara).

Pelodiscus sinnensis:
Genetička predvidljivost polnosti. Polni mikrohromozomi, mužjaci su homogametni pol, ZZ, a ženke ZW (kao kod većine ptica).

Clemmys guttata:
Temperetura je dominantan faktor u određivanju polnosti – temperaturna determinacija polnosti.

Clemmys insulpta:
Temperatura ne utiče na proporciju polova – genetička determinacija polnosti.

Chelydra serpentina: Temperaturna determinacija polnosti, ženke se razvijaju iz jaja inkubiranih na niskim i visokim temperaturama, mužjaci iz jaja inkubiranih na srednjim temperaturama.

Trachemys scripta:
Temperaturna determinacija polnosti, inkubacija na niskim temperaturama daje mužjake, a na visokim ženke. Pronađena su antitela ekvivalentna onim koji su kod miševa vezana za genetičku polnu determinaciju. Može se reći da je neaktivna genetička determinacija.

Jasni polni hromozomi i hromozomska determinacija kod Kachuga smithii (ZW) i Siebenrockiella sp. (XY, Bataguridae), Platemys sp. (XY, Chelidae), Staurotypus sp. (XY, Kinosternidae).

Zbog ovakve raznolikosti kontrole razvoja polnosti kod kornjača, one su sve češće model organizmi za proučavanje razvoja polnosti, te evolucie njene determinacije.

Reference:

Marc Girondot, Patrick Zaborski, Jean Servan and Claude Pieau (1994). Genetic contribution to sex determination in turtles with environmental sex determination. Genetical Research, 63, pp 117-127 doi:10.1017/S0016672300032225

Murdock C, Wibbels T, Expression of Dmrt1 in a turtle with temperature-dependent sex determination, Cytogenet Genome Res 2003;101:302-308 (DOI: 10.1159/000074353)

Ezaz, Tariq; Valenzuela, Nicole; Grützner, Frank; Miura, Ikuo; Georges, Arthur; Burke, Russell; Marshall Graves, Jennifer. An XX/XY sex microchromosome system in a freshwater turtle, Chelodina longicollis (Testudines: Chelidae) with genetic sex determination pp. 139-150(12)

Valenzuela, N. 2008. Relic thermosensitive gene expression in a turtle with genotypic sex determination. Evolution 62-1: 234-240.

Janzen, F.J., and Krenz, J.G. 2004. Phylogenetics: which was first, TSD or GSD? In Temperature-dependent sex determination in vertebrates. Edited by N. Valenzuela and V. Lance. Smithsonian Books, Washington, D.C. pp. 121–130.

Ewert, M.A., Jackson, D.R., and Nelson, C.E. 1994. Patterns of temperature-dependent sex determination in turtles. J. Exp. Zool. 270: 3–15

Solari A.J. CRC Press; Boca Raton, FL: 1994. Sex chromosomes and sex determination in vertebrates.

Aleksandar Stanikić, 2009.

Odontochelys semitestacea

2008-12-03T09:18:00.022Z

Sve poznate kornjača, pa i do sada najstarija Proganochelys quenstedtii, imaju oklop koji pokriva telo sa gornje i donje strane. Tragajući za fosilnim ostacima, pokušavajući da odgonetnu evoluciju kornjača i njihovo poreklo, ljudi nisu uspeli da pronađu fosil kornjače koji bi ukazao na njihovo zajedničko poreklo sa nekom od poznatih grupa prastarih reptila.

Godine 2007. u Kini su otkriveni fosilni ostaci tri kornjače čija se starost procenjuje na 220 miliona godina. Prema tom saznanju ova kornjača koju su nazvali Odontochelys semitestacea (u prevodu: "kornjača sa zubima i polovinom oklopa") je za sada najstarija nama poznata kornjača.

Primerci su veličine 35 cm, vilice su pune zuba, gornji deo oklopa nije razvijen i prema gradji kostiju udova ova kornjača je provodila veći deo života u vodenoj sredini.

Tim koji je otkrio ovu prastaru kornjaču smatra je za prelazni oblik u evoluciji oklopa, tj. da se kod kornjača prvo razvio donji deo oklopa, koji je služio kao zaštita trbuha u vodenoj sredini, a da se kasnije sa izlaskom kornjača na kopno razvio i gornji deo oklopa. Skelet ima i naznake gornjeg dela oklopa, rebra su proširena i imaju specifične izraštaje, slično ranim stadijumima razvića oklopa kod embriona današnjih kornjača.

Osteodermi koji čine deo oklopa većine današnjih kornjača (ima ih ih kod drugih mnogobrojnih grupa reptila, nastaju u koži - dermalne kosti) nisu pronađeni. To je pronalazače navelo da pretpostave da ova vrsta jeste tranzicioni oblik u evoluciji kornjača, da su preci kornjača živeli u vodi, da se prvo pojavio donji deo oklopa, a zatim po izlasku na kopno i gornji deo uz pojavu osteoderma. Po ovakvom scenariju kornjače su najbliže diapsidnim grupama reptila (gušteri, krokodili, zmije) što je u skladu sa podacima koji govore o njihovom poreklu na osnovu analize DNK.

Ne treba zanemariti i mogućnost da je kod Odontochelys semitestacea zapravo redukovan gornji deo oklopa i da je ova osobina zapravo adaptacija, a ne primitivno stanje u evolucionoj liniji kornjača. Slično kao kod današnjih grupa mekooklopnih kornjača. Naime, više puta se pokazalo da kada se nova osobina pojavi u nekoj evolucionoj liniji, ona može da se gubi i ponovo pojavljuje tokom dalje evolucije.

Kako god da je, otkriće ovih fosilnih ostataka i karakteristika trenutno najstarije kornjače pretstavlja značajnu novost i sa nestrpljenjem se očekuju rezultati daljih istraživanja.

Aleksandar Stanikić, 2008.

REFERENCE i SLIKE:

Odontochelys semitestacea

Chun Li, Xiao-Chun Wu, Olivier Rieppel, Li-Ting Wang, and Li-Jun Zhao, 2008. An ancestral turtle from the Late Triassic of southwestern China Nature 456: 497-501 DOI: 10.1038/nature07533

Početak - Maja 2006.

2008-10-14T21:13:00.039+01:00

Maju (Trachemys scripta elegans) smo kupili u pet šopu kada je imala oko 3.5 cm dužine. Prethodno smo se informisali o njenim potrebama na kornjace.hr.

Odlučili smo se za zelenu plastičnu posudu od oko 60 l (nekada je služila za kupus ribanac). Kopno smo napravili od kamenja. Filter je bio unutarnji - motorna glava sa sunđerom. Cela postava je bila u dvorištu i Maja je od prvog dana uživala u suncu.

Jedan dan je imala mesni obrok (npr. kupovni štapići, sušeni tubifeks, gliste, ribu), a drugi dan biljni (npr. šargarepa, maslačak, lisni "puding", zrno žitarica, brokoli, pečurke). Parčiće sipine kosti je dobijala sporadično. Gupike (Poecilia reticulata) su bile uz nju od samog početka, pojela bi koju s vremena na vreme. Larve mušica su joj bile dodatna poslastica, kada bi ih iščeprkala sa dna. Dok smo bili na odmoru drugi su je hranili i za dve nedelje je toliko porasla da sam rešio da joj smanjim dnevni obrok na veličinu od 1/3 glave.

Prezimila je u stanu, sa lampom za sunčanje i kapima vitamina D3 umesto UVB zraka. Zimska temperatura vode je bila 23 C. Veštačke biljke, mahovina po kamenju, živi jezerski puževi i krupni obluci su činili dekoraciju. Kada je ćerka jednom prilikom sela u Majin apartman, a srećom nije bilo žrtava usled obrušavanja kamenja koje je činilo kopno, zamenili smo kameno kopno panjem. Na proleće je sa kornjačama Anjom i Natašom (koje su zimu provele brumirajući u podrumu) prešla u dvorišni bazen.

Naglasio bih još jednom da smo se informisali o njenim potrebama pre nego što smo je uzeli.

Osnovne karakteristike Majinog odgoja u prvih 6 meseci su:
-količina dnevnog obroka: 1/2 do 1/3 glave,
-ishrana 50% meso i 50% bilje, sa akcentom na raznovrsnost,
-akvaterarij bez poklopca,
-temperatura vode 23 C,
-zamena polovine vode na mesec dana,
-ribe kao indikator kvaliteta vode,
-vitamin D3 kao dodatak ishrani preko zime,
-sipina kost kao dodatni izvor kalcijuma.

Aleksandar Stanikić, 2008.

Bazen 2008.

2008-10-12T17:05:00.083+01:00

Ove godine slična postavka kao prošle godine. Jedna od novina je debeo sloj novina na kosini ispod dna bazena, zbog nivelacije. Površina vode je celim obimom podjednako udaljena od ivice, tako da je bazen maksimalno napunjen.
Cure, Maja, Nataša i Anja dobile su društvo, mužjaka doBricu (star godinu dana i dug 10 cm). Postao je agresivan prema drugom mužjaku sa kojim je delio smeštaj, pa je morao da bude udomljen kod nas. Odlično se slažu, po ceo dan se udvara Anji koja ga totalno ignoriše. Fetiš su mu zadnje noge i kada god može gricne neku koja mu je ispred nosa.

Grane za sunčanje plutaju, a pričvršćene su nitima najlona za objekte pored bazena. Da ne bih menjao vodu napravio sam sistem da vodovodska voda curi u bazen non-stop dok višak vode ide u kanalizaciju preko prelivnika. Tako postoji stalni protok vode od oko 30% zapremine nedeljno.

Celog leta imali smo u gostima Džeon, mladunca kornjače, ljubimaca ćerkine drugarice koji inače živi u "bubregu". Nije bilo nikakvih posebnih napada drugih kornjača na nju, a ona je bila poprilično vešta i hrabra u uzimanju svog dela hrane, što zna da bude čupavo kada svi krenu na isti komad. Najživahnija je od svih, po ceo dan bi pedalala skupljajući lisne skakavce koji bi sa drveta iznad bazema pali u bazen.

Na proleće smo iz obližnjeg jezera uzeli dvadesetak punoglavaca. Deca su uživala gledajući kako rastu i metamorfoziraju u minijaturne žabe. Poslužile su i za organizovanje časa iz predmeta "Čuvari prirode" u ćerkinom odeljenju (1. razred OŠ). Početkom leta polovinu smo vratili u jezero, a drugom polovinom su se pogostile kornjače. Kao punoglavci strugale su alge, kad su im narasle noge jele su i larve komaraca, a po izlasku na kopno prešle su na lisne vaši.

Sredinom leta upecali smo dosta sunčanica (Lepomis gibbosus) i par smuđeva. Većinu smo spremili u zamrzivač kao hranu za kornjače, a ove na slici smo putili u bazen. Smuđevi su "stidljivi" i "plašljivi" kad je ishrana u pitanju i ubrzo smo ih vratili u jezero. Sunčanice su sjajne za držanje sa kornjačama i svakome bi ih preporučio. Ne daju na sebe, grabežljive su i interesantne za promatranje. Vremenom su počele jesti hranu kornjača i postale su im konkurencija.

Danas je 11.oktobar i po ugledu na prošlu godinu Nataša i Anja su dobile poslednji regularan obrok. Maja i doBrica nisu hteli jesti. Iako je izjutra 10 C, aktivne su i vrebaju svaki zrak Sunca da se ogreju. Za otprilike mesec dana planiram da ih premestim u smeštaj za brumaciju. Džeon se vratila u "bubreg" i uživa u centralnom grejanju, očekujemo je opet kod nas u poseti idućeg leta.

Aleksandar Stanikić, 2008.

Ishrana kopnenih kornjača (Testudinidae)

2008-10-11T00:08:00.043+01:00

Kopnene kornjače su tako evoluirale da od “ničega” postignu “nešto”. Mogu dugo da žive u klimatski nestabilnim uslovima sa malo hrane i vode. Pre svega jedu travu, zeljasto lišće i cvetove. Ishrana sa puno šećera i proteina pravi im najčešće samo probleme u uslovima veštačkog odgoja gde hrane ima u izobilju.

Smatra se da šećer stvara nepovoljnu sredinu za crevnu mikrofloru koja pomaže u varenju celulozne hrane, a da proteini opterećuju organizam koji nije adaptiran na hranu bogatu proteinima, te može doći do pojave gihta, pogotovo u nedostatku vode. Problematična je i učestala ishrana biljkama koje sadrži goitrogene, oksalnu i fitičnu kiselinu, jer te supstance remete promet elemenata (Ca, Mg, P, I, Se, itd.), funcionisanje proteina (enzima), rad bubrega, tiroidne žlezde, itd. Odnos kalcijuma i fosfora (Ca:P) u ishrani trebalo bi biti najmanje 2:1 (prema nekima i 5:1).

Međutim, nedostaju informacije o tome koliko biljke sa potencijalno škodljivim materijama zaista štete kornjačama. Mišljenja o štetnosti po zdravlje kornjača su uglavnom plod rezonovanja na osnovu medicinskih istraživanja na ljudima, a u kontekstu problema nastalih u kopnenih kornjača koje su odgajane na jednoličnoj (recimo samo kupus) ili ishrani bogatoj proteinima i mastima (hrana za mačke i pse).

Istraživanja ishrane kornjača u divljini pokazuju i da se kopnene kornjače značajno hrane biljkama koje herbivorni sisari izbegavaju zbog toksičnosti (sadrže alkaloide, tanine, terpenoide, ranunkulin; npr. Papaveraceae, Ranunculaceae, itd.), a izbegavaju trave (Poaceae) koje nisu toksične. Takva ishrana ima prednosti kada su endoparaziti (deluje kao antihelmintik) i nedostatak vode (koje uz puno azota ima malo u travi) u pitanju. Većina kopnenih kornjača su zapravo oportunistički herbivori (biljni svaštojedi, između specijalizovanih i generalizovanih herbivora) koji se prilagođavaju situaciji i nisu u direktnoj kompeticiji za hranu sa herbivornim sisarima (papkari i kopitari). Kopnene kornjače se u nekim predelima uveliko hrane plodovima biljaka i značajno učestvuju u rasprostiranju semena, koje u nekim slučajevima i mora proći kroz digestivni trakt kornjača da bi klijalo.

U nekim predelima, usled suše i nedostatka divljih samoniklih biljaka, kornjače su se preorijentisale na ishranu listovima kultivisanih vrsta kao što su paradajz, krompir, lucerka i zelena salata. Ponekad uzimaju i beskičmenjake, gljive, lešine, kosti, zemlju. Smatra se da pojedinu hranu uzimaju i pored energetske neopravdanosti i postojanja negativnog efekta, zbog neophodnih mikroelemenata, esencijalnih amini kiselina, vitamina i vode, tj. kranjeg pozitivnog efekta.

Stoga se može reći da kopnene kornjače biraju hranu kako bi “sastavile” meni kojim će izvući maksimalnu korist za date uslove staništa. Ukoliko nemaju izbora ješće i problematičnu hranu koja će im omogućiti da prežive i ostave potomstvo, i pored toga što će im malo “zapržiti čorbu”, kad je u pitanju lično zdravlje.

Iako se mogu osmisliti različiti meniji za adekvatnu veštačku ishranu kopnenih kornjača u zatvorenom prostoru (recimo: puno zelene salate koja nema hranljivu vrednost + malo visoko proteinskih peleta + mineralno-vitaminski dodaci), uz sav trud retko se razvija oklop bez kvrga, kao što ga imaju kornjače koje se razvijaju u dvorištu sa zasađenim ili samoniklim divljim biljkama.

Najznačajnije biljke za ishranu kopnenih kornjača ( Testudinidae):

Poaceae – trave
Fabaceae – detelina, lucerka, smilj, zvezdan, bob, grahorica, čič, kozlinac
Asteraceae – maslačak, bela rada, ivančica, stolisnik, ajdučica, neven, kozja brada
Plantaginaceae – bokvica, zmijina trava, čestoslavica, razgon
Rosaceae – ruža, kupina, malina, jagoda, ribizla, vrkuta, virak, petoprsta, brekinja, oskoruša, mukinja, suručica, medunika
Malvaceae – slez, hibiskus, dud, trandovilje
Opuntia spp. – opuncija, indijska smokva
Sempervivum spp. - čuvarkuća
Sedum spp. – žednjak, bobovnik, beli jarić
Lamiaceae – mrtva kopriva, medić, kadulja, dobričica, kljunača, zevalica, vranilova trava, majoran, bosiljak, majkina dušica, nana, matičnjak
Violaceae – ljubičica
Stellaria spp. – koljenica, tičinac, mišjakinja
Geraniaceae – čaplja, iglica, pelargonija, muškatla
Primulaceae spp. – jaglac, jagorčevina
Convolvulaceae – poponac, slak, ladolež
Lythrum spp. – vrbičica, potočnjara
Petunia spp. – petunija, trubica
Polygonaceae – troskot, heljda, slak, dvornik, kiseljak, zelje, štavelj, lisac
Chenopodiaceae – brašnjenik, loboda, pepeljuga, jurčica, štir
Vitaceae – loza, grožđe
Campanulaceae – dobrođeva, zvončić
Brassicaceae – repa, gladnica, skakavica, dragušac, rotkva, slačica, hoću-neću, prokula, zelje, raštan, keleraba, kelj, riga, hren
Apiaceae – šargarepa, celer, peršun, anis, bobur, komorač, mečja šapa
Plodovi

Boldirane biljke su od značaja, dostupne su u većim količinama i čine veći deo ishrane u divljini (cvetovi i lišće). Ostale biljke su poželjne u ishrani u manjoj količini. Italik biljke i plodovi su lako dostupni i treba ograničiti njihovu upotrebu (zbog štetnog dejstva kada se koristi učestalo i obimno), ali oni ipak sadrže korisne vitamine i mikroelemente, te je razumno da čine manji deo ishrane.

Ni jedna biljka sa spiska nije otrovna i u umerenoj količini nema štetno dejstvo (ne računajući jedinke kornjača sa "disfunkcijama").

Korisne WWW stranice:

Plants For A Future is a resource centre for rare and unusual plants, particularly those which have edible, medicinal or other uses.
Plants Poisonous to Livestock and other Animals. This is a growing reference that includes plant images, pictures of affected animals and presentations concerning the botany, chemistry, toxicology, diagnosis and prevention of poisoning of animals by plants and other natural flora (fungi, etc.).

Literatura:

Diet Mixing in the Omnivorous Tortoise Kinixys spekii. A. Hailey, R. L. Chidavaenzi and J. P. Loveridge. Functional Ecology, Vol. 12, No. 3 (Jun., 1998), pp. 373-385.
Foraging behaviour and diet of an ectothermic herbivore: Testudo horsfieldi. Frederic Lagarde, Xavier Bonnet, Johanna Corbin, Brian Henen, Ken Nagy, Baktjior Mardonov and Guy Naulleau. ECOGRAPHY 26: 236–242, 2003.
Testudo graeca graeca feeding ecology in an arid and overgrazed zone in Morocco. E.H. El Moudena, T. Slimania, K. Ben Kaddoura, F. Lagardeb, A. Ouhammouc and X. Bonnet. Journal of Arid Environments 64 (2006) 422–435.
Herbivory, seed dispersal, and the distribution of a ruderal plant living in a natural habitat. Javier Herrera. OIKOS 62: 209–215. Copenhagen 1991.
Flexibility of digestive responses in two generalist herbivores, the tortoises Geochelone carbonaria and Geochelone denticulat. Karen A. Bjorndal. Oecologia (1989) 78:317-321.

Aleksandar Stanikić. 2008.

Ishrana kornjača

2008-10-06T16:33:00.043+01:00

Životinje, pa i kornjače, po tipu ishrane mogu biti podeljene na herbivore, karnivore i omnivore:

herbivori jedu biljke,
karnivori životinje, a
omnivori i biljke i životinje.

Postoje i različite specijalizacije u ishrani, recimo:

piscivori jedu ribu,
insektivori insekte,
spongivori sunđere,
frugivori voće,
moluscivori školjke i puževe,
folivori lišće,
graminivori travu,
koprofagi izmet,
fungivori gljive.

Nejčešći nedostatak, u kontekstu ishrane kornjača, a i uopšte, je to što se stvari banalizuju.

Tako piscivori, insektivori, spongivori i moluscivori mogu jesti i meso sisara, iako to ne rade u prirodi. Herbivori će ponekad pojesti i mesni obrok ukoliko im je dostupan. Omnivori u prirodi mogu imati više ili manje karnivornu/herbivornu ishranu u zavisnosti od trenutnih karakteristika ekosistema, pri odgajanju prihvataju najrazličitiju hranu.

Vodenim kornjačama se pripisuje da im se hrana sme nuditi jedino na kopnu, jer nemaju jezik i pljuvačne žlezde, pa se mogu udaviti ako hranu uzmu na suvom.

Međutim neke vodene kornače gutaju hranu i na kopnu, a kod onih koje to ne čine instiktivni proces gutanja je takav da se ne može završiti bez vode. Naime, kod njih jednu od glavnih uloga pojedinih faza gutanja ima upravo voda, tj. sila usisavanja nastala pokretima odgovarajućeg dela lokomotornog sistema koji hvata i doprema hranu do želuca. Kod kornjača koje gutaju i na kopnu jezik igra ulogu u tom transportu hrane, a ne sila usisavanja, što naravno ne znači da vodene kornjače nemaju jezik. Imaju ga isto kao što imaju i pljuvačne žlezde. Ništa im se neće desiti ako im se hrana da van vode, uzeće je u usta i odneti u vodu da je progutaju.

Često se spominje i to da se kornjačama sme davati samo sveža (nekuvana) hrana. Zašto? Zna se da kuvanje hrane može olakšati/poboljšati digestiju hrane. Kornjači se u tom slučaju može davati manja količina hrane, a u će vodi biti manje otpadnih materija poreklom od nesvarene hrane.

Smatra se i da kornjače ne mogu svariti šećer i da ga treba potpuno izbaciti iz njihove ishrane. Generalno, što kornjače jedu više biljne hrane sa više celuloze to imaju više simbiontske flore u crevnom traktu, kojoj može smetati previše šećera. Zato kod nekih vrsta kornjača treba ograničiti unos šećera. Previše šećera može stvoriti i sredinu pogodnu za bujanje parazita. Glavni izvor energije za brumaciju pretstavljaju upravo rezerve šećera iz jetre. Zašto onda omnivornim kornjačama ne dati malo više hrane bogate šećerom par nedelja pre brumacije umesto mesa? Brže se vari i manje opterećuje digestivni sistem. Neke vrste se upravo i hrane raznim delovima biljaka sa puno skroba kada imaju prilike (plodovi, rizomi).

Kod nekih kornjača ishrana može biti nešto komplikovanija prlikom odgajanja. Pre svega zato što se radi o vrstama koje imaju urođen specifičan način ishrane ili zahtevaju što prirodnije okruženje, a ne zato što je nutricioni sastav hrane komplikovan ili zato što nemaju sposobnost varenja drugačije hrane. Takvim vrstama mora se obezbediti što prirodniji izgled hrane i okruženja.

Izvesna hrana (cele biljke i životinje ili nihovi delovi) sadrži supstance koje mogu biti štetne u manjim ili većim dozama. Kornjače su otporne na izvesne supstance koje su otrovne za druge životinje, ali su isto tako i osetljivije na neke supstance. Kada se govori o štetnosti neke vrste hrane, treba znati da se često njena štetnost ispoljava samo prekomernom konzumacijom, a da u umerenoj količini može biti od izuzetne koristi. Kornjače to, u prirodnim uslovima, i potvrđuju.

Zbog svega pomenutog, kada se radi o ishrani kornjača, ne treba zauzimati ekstremne stavove, jer retko po prirodi stvari ima potrebe da budu takvi.

Aleksandar Stanikić, 2008.

Bergmanovo pravilo kod gmizavaca: primer Emys orbicularis

2008-10-05T18:51:00.005+01:00

Diplomski rad

Upotreba olova u lovu i ribolovu

2008-09-07T09:06:00.020+01:00

Olovo je pronađeno kod raznih vrsta gmazova i vodozemaca. Osobito su pogođeni predatori i oportunističke vrste koje se hrane raznolikim plijenom i leševima. Rezultati: kornjače s olovom imaju smanjenu plodnost, daju manje jaja i više deformiranih potomaka u leglu.

preuzeto sa: HYLA

Američka agencija za geološka istraživanja upozorila je 11. 7. 2008. na probleme s olovom. Tehničko izvešće o kontaminaciji olovom u SAD-u koje je ovdje sumirano, izrađno je u skladu s strukom na zahtjev društva za zaštitu prirode - TWS i Američkog ribolovnog društva AFS. Ovaj pregled teme sumira dostupna znanja i istraživanja vezana uz kontaminaciju olovom kako bi se javnosti približili rezultati znanstvenih istraživanja i upotrijebili u programima zaštite prirode.

Milijuni kilograma olova koriste se prilikom lova, ribolova i u streljaštvu. Prema izvješću, sve ovo olovo završava u okolišu i svake godine ugrožava život i opstanak raznih vrsta životinja.

Olovo je metal bez neke korisne uloge u biološkim sustavima, a korištenje u gorivu, bojama, pesticidima i konzervama za hranu se sve više smanjuje. Iako je olovna municija u SAD-u zabranjena za podvodni ribolov 1991. godine, još se koristi za lov divljači, streljačke sportove i u ribolovu.

Brojna istraživanja su dokumentirala različite učinke lova na životinje, osobito ptice močvarice i predatorske vrste poput orlova i sokola, no potpuna informacija o utjecaju na divlji život zahtjeva još podataka te su mnoga istraživanja u procesu. Izloženost olovu zbog pojedene sačme, metaka i tereta za plovke je zabilježena i kod gmazova, a istraživnja su pokazala i učinke trovanja kod malih sisavaca u blizini mjesta na kojima se puca.

Pokazano je da se na lovištima ispuca do 400,000 pucnjeva po hektru. Polja pojedinačnih raspona u kojima se puca dosežu 1,5 to 23 tone sadržaja olovne municije godišnje. Ukupne površine na kojima se puca u SAD-u dosežu više od 80.000 tona ispucane olovne municije. Iako još ne postoje precizne procjene za utjecaj izgubljenih tereta plovaka u ribolovu, zna se da se svake godine u SAD-u proda oko 4.382 tone olovnih tereta za plovke.

USGS stručnjaci za pitanje žive u biološkim sustavima dr. Barnett Rattner i Chris Franson ističu da je opasnost za divlje životinje najizraženija u slučaju da progutaju ispucane metke i sačmu ili teret za plovke. To se dešava ili direktno, ili preko ranjenog ili mrtvog plijena.

Prema Rattneru, “Znanost je puna dokaza da pojedeno olovo iz sačme ili tereta za plovke može biti smrtonosno za ptice. Opseg trovanja određenih vrsta, kao što su sove, orlovi i kalifornijski kondori i labudovi je zapanjujuć. Početkom srpnja 2008. država Kalifornija odredila je ograničenje uporabe olovne municije na područjima na kojima obitava ugroženi kalifornijski kondor, zbog takvog devastirajučeg utjecaja tog metala.”

Trovanje olovom uzrokuje problematične promjene u ponašanju, fiziološkim i biokoemijskim procesima, a često i smrt. Stopa smrtnosti je često dovoljno visoka da utječe na stanje populacije vodozemaca, gmazova ili malih sisavaca izloženih olovu. Iako i ribe nerjetko progutaju olova, udice i mamce, smrtnost je kod njih najčešće vezana uz ozljedu, gubitak krvi i izloženost zraku i iscrpljenost, za razliku od ostalih životinja koje stradavaju zbog toksičnih efekata.

Olovo od ispucane municije i izgubljenih tereta plovaka tek se u određenim okolišnim uvjetima polako rastvara i ulazi u podzemne vode. Tako onečišćene vode su opasne za biljke, životinje, nekad i za ljude, a zabilježene su na lokacijama koje se redovito svake godine koriste za lov.

Istraživanje trovanja olovom se uglavnom usredotočilo na utjecaj na ptice. Nekoliko je studija pokazalo da je zabrana korištenja olovne municije za lov pataka u sjevernoj Americi povoljno utjecala na smanjenje trovanja olovom kod močvarica. No, terestrički plijen, kao što su grlice i prepelice, te ptice grabljivice još su izložene trovanju olovom.

Neke su države već zabranile ili ograničile uporabu olovne municije, dok ostale to pitanje razmatraju. Prema izvještaju istraživanja, u sjevernoj Americi, ali i drugdje, dostupne su sigurne alternative za olovo u municiji i ribolovu.

Autori izvještaja su zaključili da je potrebno bolje razumijevanje toksičnosti i opsega trovanja olovom kod gmazova, ali i kod močvarica, osobito kad je u pitanju olovo porijeklom iz ribolova. Također su primjetili da je potrebno detaljno znanje o težini ove problematike u drugim državama.

preuzeto sa: HYLA
Linkovi na tekstove o uticaju olova na živi svet

Maja je kriva za sve

2008-09-06T20:27:00.021+01:00

Kornjačama se ljudi bave iz više razloga i sa različitim ciljevima.

Iz hobija, profesije, u skladu sa drugim životnim interesovanjima.
Neki žele imati društvo, deo prirode u svom okruženju, samo ih promatrati, razmnožavati.
Pružiti im što prirodnije uslove, pristojan život.
Naučiti onoliko koliko je dovoljno, učiti svakim danom sve više.
Oslanjati se na iskustvo, nauku.
Zanimati se za teoriju, praksu, zaštitu prirode.
Osvrćući se na estetiku, praktičnost.

Ljudi imaju svoje poglede na svet, principe, ukuse, karaktere koji se reflektuju i na bavljenje kornjačama. Iskustvo, stručnost, naučni pristup i autoritet se smatraju jednakim pojmovima, a prisutni su i ograničenost, crno-beli pristup, predrasude i kontradiktornosti.

Tokom ekspanzije kornjača (pre svega Trachemys scripta), kao kućnih ljubimaca, njihove potrebe su bile potpuno van razmatranja: mladunci kornjača su jeftini i treba da posluže deci kao jednokratna zabava. Najčešće su umirale vrlo rano, bez rasta i bile bi zamenjene novom "identičnom" malom kornjačom. Prodavci su govorili da je to sasvim u redu. Zapravo su umirale zbog neadekvatnog smeštaja, higijene i ishrane.

Onda se smrtnosti kornjača stalo na put. Uz konstantnu temperaturu, visokokaloričnu ishranu, vitamine i higijenu nisu više toliko umirale. Napravljeni su spiskovi šta treba i šta ne treba, potkrepljeni autoritetom koji je zasnovan na preživljavanju kornjača. Tačnost spiskova i postojanje jednog jedinog pravog načina se ne dovodi u pitanje, jer dokaz je tu: živa kornjača. Kraj priče.

No problem, za onoga koga interesuje više od pukog preživljavanja, nastaje kada se traži objašnjenje za pojedina pravila. Odgovori su : "Taj i taj autoritet je to rekao, napisao", "Naše kornjače su žive, zdrave", "Imamo iskustva", "Jer je tako u prirodi", "Pa logično je". Pri tome se potrebe i stanje kornjača često pogrešno interpretiraju. Ogromne kornjače nemaju propisan smeštaj, mužjaci su hiperaktivni i agresivni, a ženke non stop nose jaja. Kornjače nisu baš inteligentne i jako su osetljive, pate ako ne porastu velike, itd.

No, šta da se radi. Maja je kriva za sve.

Brumacija - moje iskustvo (2)

2008-08-11T23:23:00.075+01:00

Ove zime 2007/2008, za razliku od predhodne, kornjače su hibernirale pod vodom.

Prestao sam da ih hranim 11.10.2007, kako bi svarile svu hranu pre početka brumacije. Brumacija ne počinje na nekoj određenoj temperaturi, već im se aktivnosti postepeno smanjuju sa smanjenjem temperature. Imale su apetita sve dok je temperatura vode bila iznad 10 C, pretraživale su dno i očekivale hranu. Proporcionalno veličini, Maja (8 cm) je prva smanjila aktivnost i prestala da jede, a Anja (13 cm) poslednja. Bile su zainteresovane jesti i na niskoj temperaturi, ali jedva da su uspevale. Što je temperatura bila niža, to su se smešnije kretale, kao na usporenom filmu, šta god da su radile. Sunčale su se i kada je temperatura vazduha bila svega 14 C, nešto veća od temperature vode.

17.11.2007. pao je prvi sneg. Temperatura vode je bila 1 C, a preko noći se na površini napravila mešavine snega i vode. Prebacio sam ih u magacin, koji zadnjim delom naleže na zemljanu padinu, jer se u njemu sporo menja temperatura u odnosu na spoljašnu: nikada nije mrzlo, leti je hladnije, a zimi toplije nego napolju. Temperatura se kretala od 3-7 C.

Posuda u koju sam ih bio prebacio ima oko 50 litara vode. Dodao sam panj da mogu lakše dopreti do površine, a unutrašnji filter i aerator sam postavio tako da ih što manje uznemiravaju. Dno sam izolovao od betonskog poda novinama, a preko otvora sam postavio metalnu rešetku i plastičnu prekrivku. Kornjače sam redovno obilazio, a vodu nisam menjao tokom brumacije. Pumpa za vazduh se brzo pokvarila, od nepredviđene hladnoće je pukao gumeni meh, te sam na filter stavio dodatak za aeraciju.

22.2.2008. sam ih prebacio u dvorište, jer su temperature bile konstantno iznad 5 C. Prvi put te godine su jele 10.3. posle skoro 5 meseci bez hrane. Nešto kasnije im se priključio i doBrica koji se nije žalio na hladnu vodu od 14 C, iako je odrastao na stalnih 25 C.

Jedan period su provele u plastičnim posudama, dok nisam postavio novi bazen.

Aleksandar Stanikić, 2008.

Brumacija - moje iskustvo (1)

2008-07-02T23:25:00.026+01:00

Prva brumacija se dogodila u zimu 2006/2007.

Maja je tada kod nas bila oko 3 meseca, pošto smo je kupili u pet'šopu kao mladunca od 3.5 cm. O brumaciji nisam ni razmišljao jer je posuda u kojoj je živela bila sasvim dovoljna da u njoj prezimi u stanu. Međutim koleginica se selila i nije imala gde da smesti svoje dve, četiri godine stare crvenouhe. Izvrsno sе brinula o njima, sa puno brige i ljubavi, ali je rešila da ih da nekome kod koga će imati prostraniji smeštaj.

Јеdva sam dočekao da ih preuzmem, ali proleće je bilo daleko. Adekvatan smeštaj na brzinu nisam smislio, niti mi se pravio džumbus u našem malom stanu. Pronašao sam potrebne informacije na internetu i osmislio da ih jednostavno brumiram na suvome, van vode. Na to sam se odlučio jer sam tek preuzeo brigu o njima i nisam želeo da im se nešto desi. Imao sam nelagodan osećaj da se neće snaći pod vodom, jer su odrasle u maloj posudi sa toliko vode da nisu mogle slobodno plivati. Takođe sam bio uveren da su, iako največi deo života provode u vodi, crvenouhe ipak tako reptilski građene da mogu provesti duži period vremena van vode. Da je u pitanju neka akvatičnija vrsta koja je više specijalizovana na vodenu sredinu (mekooklopne kornjače) najverovatnije se ne bih odlučio na ovakav potez.

Kada su došle kod nas, smeštene su u plastičnu kadu na koju je prikačena lampom za sunčanje. Jednom dnevno sam im sipao vodu kako bi pile, jele i obavile nuždu. Posle nedelju dana prestao sam im davati hranu. Posle još dve nedelje ukinuo sam lampu za sunčanje, da bi nakon još dve nedelje provele par dana ispred ulaznih vrata, aklimatizujući se na nižu temperaturu. Nakon tih poslednjih dana pripreme stavio sam ih u plastični četvrtasti lavor, sa peškirom na dnu, a ostali prostor do vrha je popunjen starom hartijom. Metalna rešetka je pokrivala lavor odozgo, obezbeđujući svež vazduh, ali i sigurnost od nezvanih gostiju. Tako upakovane smeštene su u magacin pored kuće, koji je ukopan u zemljanu padinu, gde se temperature preko zime nikada ne spuštaju ispod 0 C.

U početku sam ih dnevno proveravao. Kako je sve bilo u redu jednom nedeljno sam ih unosio u kuću na kupanje i pojenje. Zatim se taj međuperiod produžio na dve nedelje, da bi poslednji period bez vode, neposredno pred kraj hibernacije, trajao 1,5 mesec. Težinu im nisam merio, ali vizuelno nisam primetio nikakvu razliku. Od propratnih pojava jedino sam primetio da je krupnija kornjača, posle perioda mirovanja, teže otvarala kapke, što bi se nakon vremena provedenog u vodi sredilo bez ikakvih vidljivih promena na očima.

O primerenosti ovakvog načina hibernacije akvatičnih kornjača kao što su crvenouhe bi se svakako moglo raspravljati. Da je prirodno: nije. Da sam imao najbolje namere: ne dovodi se u pitanje. Koliko im to zaista smeta i da li čak možda ima prednosti nad drugim načinima brumacije je za posebno razmatranje. Znam samo da su, na osnovu onoga što sam zapazio, to dobro podnele. Spavale su celu zimu, a na proleće su se bućnule u prostrani bazen umesto da provedu zimu u stanu u skučenom smeštaju sa stalnim uznemiravanjem oko rutinskog održavanja.

Iduće godine brumirale su prirodnije, i sada nemam osećaj nelagodnosti koji me je pratio prve godine. Šta više, toliko sam uveren u to da im je u krvi brumacija pod vodom, da bih "vodenu" brumaciju primenio i na zdrave mladunce tek preuzete iz pet'šopa.

Aleksandar Stanikić, 2008.

Poreklo kornjača

2008-04-27T15:49:00.030+01:00

Poreklo grupe kornjača (Chelonia ili Testudines) danas još uvek nije razrešeno, iako se sve kornjače (kako savremene tako i izumrle) po svojim osnovnim osobinama (oklop i lobanja bez bočnih otvora) jasno izdvajaju od ostalih savremenih kičmenjaka. Evolucija zmija, ptica, kitova, konja, itd., je danas jasno potkrepljena prelaznim fosilnim vrstama. To međutim nije slučaj sa kornjačama. Najstariji fosilni nalazi kornjača imaju sve osobine današnjih kornjača i među njima prelaznih formi koje bi ukazale naporeklo kornjača. Otkriće takvih prelaznih fosila koji vode do kornjača se sa velikom pažnjom očekuje. S druge strane postoje i mišljenja da su kornjače primer makroevolucije, tj. da je promenom u genetskom materijalu u određenom trenutku došlo do dramatične promene u morfologiji te da prelaznih organizama zapravo nikada nije ni bilo.

Prve filogenije na osnovu otvora u bokovima lobanje, smatrale su kornjače za najprimitivnije amniote. Amniote su organizmi čija jaja imaju dodatne membrane, vodozemci i ribe su anamniote. Po toj teoriji prvo se odvojila linija kornjača (najstarija) a kasnije je otvaranjem otvora u lobanji došlo do ostalih divergenicija velikih grupa.

Ovakav stav je izmenjen i danas je najšire prihvaćeno mišljenje da su se preci sisara odvojili od ostalih amniota ranije od razvoja kornjača.

Kako je poznato da su se otvori na bokovima lobanje tokom evolucije otvarali pa i ponovo zatvarati u istoj evolucionoj liniji, danas postoje i teorije koje govore o tome da su kornjače sekundarno izgubile ove otvore, te da je moguće da su diapsidne po poreklu, tj. da su sestrinska grupa krokodila, ptica ili guštera i zmija. U prilog ovome idu i istraživanja molekularne filogenije kornjača. Istraživanja razvića kornjača, te pronalaženje naslednog materijala (gena) koji učestvuju u regulaciji nastanka oklopa i morfologije kornjača, svakako dodatno doprinose rešavanju pitanja evolucije kornjača.

Kopnene vrste kornjača imaju oklop pokriven rožnim pločicama, dok neke akvatične kornjače imaju kožast oklop. Istraživanja građe udova i oklopa kornjača ukazuju da sve savremene kornjače vode poreklo od vodenih predaka, ali i da su najstarije poznate kornjače nastanjivale kopno. Postojanje čvrstog donjeg dela oklopa (plastrona) kod svih kornjača, može biti dokaz da su se prvi put pojavile u vodi, jer su tako imale zaštićen trbuh. Za život na kopnu ovakva zaštita trbuha nije od velike važnosti. Mnogi vodeni organizmi (kitovi, morske krave) poseduju razrasla i zadebljala rebra (pahiostoza) što je donekle slučaj i kod kornjača. Istraživanja su pokazala da bi oklop mogao imati udela u osmoregulaciji u slanoj vodenoj sredini, sprečavajući gubitak vode iz tela. Fosili koji se uzimaju za najbliže srodnike kornjača pre svega imaju ili anapsidne lobanje ili snažno razvijene osteoderme. Bez obzira kakav život vodile ove životinje ne treba izgubiti iz vida da morfološki slične osobine mogu nastati i kod međusobno udaljenih grupa usled konvergentne evolucije (homoplazije usled adaptiranosti na slična okruženja). Kornjače nemaju zuba u vilici, svakako bi bilo vrlo zanimljivo pronaći fosile bliske kornjačama koji ih imaju.

Kako je filogenija kornjača (pa i ostalih fosilnih grupa reptila) kompleksna i kontroverzna za najbliže rođake kornjača se razmatraju grupe: Captorhinidae, Mesosauria, Procolophonia, Protorothyrididae, Pareiasauria1 2, Sauropterygia, Placodontia, pa i današnje Lepidosauria (sphenodon, gušteri, zmije). Analize morfologije fosila kornjača i rezultati koji ukazuju na njihov način života pokazuju da one zapravo nisu jednoobrazna stvorenja, kakvim ih većina ljudi smatra. Postoji nekoliko jasno definisanih i razdvojenih grupa, a i u okviru njih postoje linije koje su po izgledu i ekologiji značajno diferencirane.

Najstariji poznati fosil kornjače, Proganochelys quenstedtii, datiran je na doba pre oko 215 miliona godina (kasni Trijas). Karakterističan je po tome da je ima male otvore za ekstremitete i glavu, te ih ova kornjača nije mogla uvući radi zaštite. Umesto toga na vratu, nogama i repu imala je svojevrsne šiljke.

Sledeći po starosti je fosilni nalaz iz istog perioda, vrste Proterochersis robusta, koja tako predstavlja najstariju kornjaču grupe Pleurodira. Iako iskopana u istom geološkom dobu kao i Proganochelys, ova kornjača pokazuje savremene odlike današnjih kornjača koje savijaju vrat na stranu.

Najkrupniji fosilni nalaz kornjača predstavlja Archelon ischyros, od pre oko 75 miliona godina (doba Krede). Krstarila je okeanima kao i njena današnja rođaka morska sedmopruga usminjača. Imala je najverovatnije kožast oklop od 4 m dužine, raspon prednjih peraja od 5.25 m, težinu od 2.2 tone i karakterističan orlovski kljun.

Meiolanidae su kornjače čiji su pojedini nalazi pronadjeni u slojevima starim svega 2.000 godina. Pojedine vrste ovih kornjača su dostizale dužinu od 2.5 m i tako, zajedno sa Testudo atlas, predstavljaju do sada najveće kopnene kornjače. Ove kornjače su primer konvergentne evolucije, nalikuju ankilosaurusima dinosaurusa i gliptodonima sisara. Oklop je bio snažan, glava oklopljena, široka, sa šiljcima i kvrgama koji su pružali zaštitu ali i onemogućavali da se glava uvuče potpuno u oklop. Na repu je razvijen "buzdovan" sačinjen od oklopljenih prstenova i odbrambenih bodlji.

Iako još uvek mnogo ne znamo o kornjačama, one su danas najugroženija grupa životinja na Zemlji. 2/3 od 300 vrsta kornjača je u nemilosti čovekovih aktivnosti i ukoliko se nešto ne učini po pitanju njihove trajne zaštite ova fascinantna stvorenja će izumreti pre nego što saznamo njihovo poreklo.

Aleksandar Stanikić, 2008.

Literatura:

Tree of Life: filogenija amniota, molekularna filogenija kornjača, filogenija kornjača, filogenija diapsida.

Marine turtles from the Western Interior Sea - Mike Everhart - Oceans of Kansas Paleontology

Phylogeny of Turtles - Eugene S. Gaffney - AmericanMuseum of Natural History

The Origin and Early Evolution of Turtles - Olivier Rieppel and Robert R. Reisz (1999.)

Torsten M. Scheyer (2007) Skeletal histology of the dermal armor of Placodontia: the occurrence of ‘postcranial fibro-cartilaginous bone’ and its developmental implications
Journal of Anatomy 211 (6) , 737–753 doi:10.1111/j.1469-7580.2007.00815.x

Scheyer TM, Sander PM, Shell bone histology indicates terrestrial palaeoecology of basal turtles, Proc Biol Sci. 2007 Aug 7;274(1620):1885-93.

Joyce WG, Gauthier JA, Palaeoecology of triassic stem turtles sheds new light on turtle origins, Proc Biol Sci. 2004 Jan 7;271(1534):1-5.

Summers AP, Darouian KF, Richmond AM, Brainerd EL, Kinematics of aquatic and terrestrial prey capture in Terrapene carolina, with
implications for the evolution of feeding in cryptodire turtles, J Exp Zool. 1998 Jul 1;281(4):280-7.

Rafael Zardoya, Axel Meyer, Complete mitochondrial genome suggests diapsid affinities
of turtles, Proc. Natl. Acad. Sci. USA Vol.95,pp.14226–14231, November 1998 Evolution.

Yoshie Kawashima Ohya, Shigehiro Kuraku, Shigeru Kuratani, Hox Code in Embryos of Chinese Soft-Shelled Turtle Pelodiscus sinensis Correlates With the Evolutionary Innovation in the Turtle, Journal of Experimental Zoology (Mol DevEvol) 304B:107–118 (2005).

Ilustracije:

"Chelonia" from Ernst Haeckel's Kunstformen der Natur, 1904.
"Proterochersis" from Vince R Ward's Prehistoric Pages, 2001.

Oklop mekooklopnih kornjača

2008-04-12T19:09:00.062+01:00

Najveći broj modernih kornjača poseduje oklop kod koga je koštani deo oklopa pokriven tvrdim rožnim pločama. Kod jednog dela kornjača ovaj deo oklopa je redukovan i one imaju mekan oklop, tj. koža oklopa nije orožnala.

Sve današnje kornjače sa mekanim oklopom svrstane su u 3 familije. Dermochelys coriacea je morska kornjača, jedini predstavnik familije Dermochelyidae. Familija Carettochelyidae ima samo vrstu Carettochelys insculpta, a sve ostale mekooklopne kornjače pripadaju familiji Trionychidae.

Zbog kožaste površine oklop ovih kornjača izgleda ranjivo. Međutim istraživanja strukture i sastava mekog oklopa otkrivaju drugačije stanje.

Koža vrste Trionix spiniferus poseduje malo beta karotina koji bi površini dao tvrdoću. Ćelije epidermisa koje produkuju mekši alfa-keratin, iako ne formiraju rožne pločice, imaju čvrste ćelijske membrane i okružene su uljasto-sluznom supstancom koju luče druge ćelije kože. Tako se između ćelija na površini kože formira vodonepropustna membrana. Koštani deo oklopa je redukovan, nema marginalne ploče kao ni koštani most koji bi karapaks spajao sa plastronom. Dermis, središnji sloj kože, je debeo i sastavljen od više slojeva kolagenih vlakana, koji se pružaju u suprotnim pravcima iznad koštanog dela oklopa. To mu daje strukturu šperploče i pored svoje na oko nedovoljne čvrstoće, ovakav oklop je mehanički podjednako uspešna zaštita kao i tvrdi oklop drugih kornjača.

S druge strane ovakva građa smanjuje težinu oklopa i daje mu elastičnost te oblik koji se može oblikovati pokretima mišića. To kornjačama daje sposobnost da se izvanredno brzo ukopaju u meku podlogu pri vrebanju plena ili izbegavanju grabljivaca. Kožasta skliska površina oklopa predstavlja dodatan problem predatorima, a pokretan vrat sa snažnim oštrim čeljustima je tu da ih dodatno odvrati od njihovih napada. Redukovana koštani deo oklopa zahteva manje resursa tokom razvića što je važna fiziološka prednost i daje kornjačama sposobnost za munjevit start pri kretanju kroz vodu (u poređenju sa teškim i masivnim oklopima u istoj situaciji).

O uspešnosti ovakve građe oklopa svakako govori i podatak da su kornjače familije Trionychidae, pošto su se pojavile u Aziji početkom Krede (pre 120 miliona godina), postale kosmopolitske vrste naselivši i Severnu Ameriku, Afriku, Evropu i Australineu.

Dermochelys coriacea ima još više redukovan oklop, rebra su slobodna tj. nisu spojena u ploče, elementi plastorna su štapićaste tvorevine. Sa druge strane, razvijen je "sekundarni" oklop u vidu hiljada zasebnih poligonalnih koštanih pločica koje se nalaze u vezivnom sloju tkiva iznad preostalih "primarnih" elemenata.

Carretochelys insculpta, po pitanju koštanog dela oklopa, nema značajne izmene u "osnovnom" planu građe, oklop je dobro okoštao.

Kao što vidimo, oklop mekoolopnih kornjača odslikava njihov način života koji pored zajedničke polazne građe pokazuje izvanrednu raznolikost i funkcionalnost a ne jednostavnost i konzervativnost, kao što se to nekada pripisuje čitavoj liniji "prastarih" i "primitivnih" kornjača.

Fotografije:

Dermochelys coriacea (net),
Trionychidae (net),
Carettochelys insculpta (jamalrahman).

Izvor:

Zoology (Jena). 2006;109(3):182-95. Epub 2006 Apr 4. Skin structure and cornification proteins in the soft-shelled turtle Trionyx spiniferus. Alibardi L, Toni M.

Acta Histochem. 2006;108(2):149-62. Epub 2006 Jun 2. Ultrastructural and immunohistochemical observations on the process of horny growth in chelonian shells. Alibardi L.

Aleksandar Stanikić, 2008.

Respiratorni sistem kornjača

2008-04-09T17:08:00.011+01:00

Najveći deo energije potrebne za obavljanje aktivnosti kornjače, kao i za održanje njihove biološke organizacije, dobija se razgradnjom složenih organskih molekula u oksidativnim procesima. Pri tome se oslobađa ugljen dioksid koji se mora odstraniti iz organizma jer brzo dovodi do zaustavljanja ćelijskih aktivnosti. Razmena kiseonika i ugljen dioksida između organizma i spoljašnje sredine (spoljašnje disanje) kod skoro svih kičmenjaka, pa i kornjača, odvija se u posebnim morfološkim diferencijacijama - respiratornim organima. Transport gasova između ovih organa i tkiva, koji su neposredni potrošači kiseonika i proizvođači ugljen dioksida, vrši se cirkulatornim sistemom. Razmena gasova između cirkulatornog sistema i samih tkiva (unutrašnje disanje), kao i u slučaju spoljašnjeg disanja, počiva na procesima difuzije.

Protok respiratornog medijuma (vode ili vazduha) preko respiratorne površine, omogućavaju mehanički procesi - ventilacioni mehanizmi. Efikasnost difuzije gasova u respiratornim organima u direktnoj je zavisnosti od površine kontakta između respiratornog medijuma (vode ili vazduha) i transportnog medijuma (krvi). Efikasnost difuzije gasova zavisi i od debljine barijere između ova dva medijuma, zatim dužine kontakta medijuma, kao i od veličine gradijenta difuzije između medijuma. Posebna morfološka organizacija respiratornih organa - velika površina tankih membrana odvaja spoljašnju sredinu od brojnih krvnih sudova - "rešava" najveći broj uslova za efikasnu difuziju gasova. S druge strane, neke strukturne adaptacije, kao i adaptacije u ponašanju, "omogućavaju" takvo kretanje respiratornog i transportnog medijuma da se između njih stalno održava visok gradijent difuzije.

Plućni organi kornjača nastaju kao diferencijacije prednjeg dela creva. Predstavljaju osnovne respiratorne organe kornjača, a respiratorni medijum je vazduh. Smeštena su u unutrašnjosti tela, čime je obezbeđena stalna vlažnost respiratorne površine. Unutrašnji položaj pluća pretpostavlja postojanje složenog sistema kanala sa skeletnom, hrskavičavom, potporom kojima se vazduh iz spoljne sredine doprema do respiratorne površine pluća. Usnoždrelna duplja je u vezi sa spoljnom sredinom preko spoljnih nozdrva i hoana (unutrašnjih nozdrva). Više ili manje razvijen dušnik (trachea) komunicira sa ventralnim delom ždrela preko otvora (glottis). Od dušnika vode dve primarne bronhije do dva plućna krila koja su izdeljena na komore (faveoli) grupisane oko centralnog kanala (mesobronchus). Sa ovakvom građom pluća kaornjače su na stupnju između veoma razgranatih pluća sisara i prostih kesastih pluća vodozemaca. Za pluća kornjača je karakteristično dvosmerno isprekidano kretanje vazduha preko respiratorne površine što obezbeđuje konzervaciju vode, što je od posebne važnosti za suvozemne kornjače.

Kod vodenih kornjača su razvijeni i dopunski procesi razmene gasova sa spoljašnjom sredinom, pre svega zbog nedostupnosti atmosferskog kiseonika u pojedinim fazama njihovog životnog ciklusa (produžen boravak pod vodom, brumacija). Tada ulogu respiratornog medijuma preuzima voda. Kornjače koje nemaju dermalne skeletne elemente i rožne derivate (mekooklopne), pa čak i neke kornjače sa "klasičnim" rožnatim oklopom, mogu vršiti razmenu gasova preko dobro vaskuolizirane kože. Neke kornjače pak mogu razmenjivati gasove sa vodom preko usnoždrelne sluzokože ili sluzokože kloakalnih burzi (džepova).

Ventilacioni mehanizmi kornjača su stoga dvojaki. Promenom zapremine usnoždrelne duplje i/ili kloakalih burzi voda se aktivno potiskuje na respiratornu površinu sluzokože. Kretanje vazduha kroz pluća je daleko složenije. Pluća su vezana za karapaks oklopa i za visceralne (unutrašnje) organe. Specijalno razvijenim mišićima omogućena je promena zapremine visceralne duplje. Ovi mišići su često u vezi sa skeletom ekstremiteta tako da dolazi do njihovog potiskivanja u džepove oko ekstremiteta prilikom kontrakcije. Inspiracija vazduha u pluća je pasivan proces koji se dešava usled dejstva gravitacije na unutrašnje organe; stvara se negativan pritisak oko pluća i dolazi do njihovog širenja. Ekspiracija je aktivan proces koji se obavlja uz aktivnost mišića. Pokreti ekstremiteta uvećavaju ventilacioni kapacitet, uvlačenje ekstremiteta olakšava izdah, a izvlačenje udah. U vodi je situacija nešto drugačija. Ekspiracija se vrši pasivno usled pritiska vode, a aktivnost mišića je neophodna za inspiraciju. Kada se nađu na kopnu pojedine vodene kornjače zadržavaju dah prilikom kretanja i dišu samo kada se ne kreću. Druge pak aktivno ventiliraju pluća dok se kreću ali i kada se potpuno zatvore u oklop (nezavisnost lokomocije i ventilacije). Crvenouhe kornjače u ovakvim prilikama plitko dišu pri lokomociji a dublje dišu kada miruju, što ukazuje na moguću vezu između mehanizma lokomocije i ventilacije pluća.

Pokreti guše kod kornjača imaju ulogu u usnoždrelnoj respiraciji i termoregulaciji. Dugo vremena se polemisalo da li pokreti hiobranhijalnog aparata, koji menjaju zapreminu guše (usnoždrelne šupljine) učestvuju u ventilaciji pluća. Utvrđeno je da to nije slučaj i da ovi pokreti učestvuju u potiskivanju vode/vazduha preko nosne sluzokože koja ima primarnu olfaktornu (mirisnu) funkciju. Neuralna kontrola ventilacije pluća i ventilacije bukofaringijalne šupljine je različita i nije povezana, pri čemu ventilacija pluća ima prioritet.

Ritam udisanja i izdisanja vazduha kod kornjača je različit. Suvozemne kornjače kontinuirano udišu i izdišu, sa malim pauzama između udaha i izdaha. Kod vodenih kornjača se smenjuju periodi intenzivne ventilacije (na površini vode) i dugog zadržavanja daha (pod vodom). Ovakav ritam ventilacije neke vrste zadržavaju i kada se nađu na kopnu.

Ventilacija pluća kornjača je vrlo nehomogena. Prednji delovi pluća se rapidno ventiliraju, vazduh u posteriornim komorama pluća se jako sporo izmenjuje. Tako je raspored gasova u plućima vrlo nehomogen, do izjednačavanja, homogenosti vazduha, dolazi pri zadržavanju daha, apnei.

Pluća vodenih kornjača pored respiratorne funkcije takođe služe za kontrolu plovnosti. Zbog toga kornjače koje imaju upalu pluća teško i nespretno plivaju. Pojedine kornjače koje nemaju masivan oklop imaju znatno manja pluća u odnosu na svoje vodene srodnike sa teškim oklopom. Kloakalne burze takođe pomažu u kontroli plovnosti, jer kornjače mogu menjati zapreminu vode u njima.

Aleksandar Stanikić, 2006.

REFERENCE

1. Kalezić, M.(1995.). Osnovi morfologije kičmenjaka.Savremena administracija, Beograd.

2. Glass, M., Burggren, W., Johansen, K. (1978).Ventilation In Aquatic And Terrestrial Chelonian Reptile. J.exp.Biol, Great Britain.

3. Spragg RG, Ackerman R, White FN. Distribution of ventilation in the turtle Pseudemys scripta

4. Druzisky, K., Brainerd E.(2001.). Buccal oscillation and lung ventilation in a semi-aquatic turtle, Platysternonn megacephalum

5. http://en.wikipedia.org/wiki/Reptile

6. Donald C. Jackson,Elizabeth M. Rauer, Rachel A. Feldman and Scott A. Reese, Avenues of extrapulmonary oxygen uptake in western painted turtles (Chrysemys picta belli) at 10 °C, 2004. Elsevier Inc.

Nadzemni bazen za kornjače 2007.

2008-03-23T20:17:00.017Z

Ovaj smeštaj je napravljen u nedostatku vremena i velikoj potrebi da se što pre kornjačama omogući boravak u dvorištu u što većem prostoru, a da se uloži toliko novca da nije šteta ako i ne uspe. Prethodno su neke kornjače brumirale tokom zime. Na kraju je ispalo više od očekivanog.

Okruglog je oblika, kornjace imaju širine plivati u svim pravcima. Pogodan je za betonirane prostore gde se ne može kopati. Iako mi se činilo da će ga kornjače možda lako oštetiti kandžama to se nije desilo. Ispod je postavljena folija za laminat kako bi se dodatno smanjila mogućnost oštećenja dna usled udarca tvrdim predmetom. Dno je elastično i jako, ali jači udarac bi svakako doveo do ostećenja materijala, te curenja vode iz bazena.

Bazen: Intex Ocean Snapset Pool 6'
Prečnik: 183 cm.
Visina: 38 cm.
Dubina vode: 32 cm.
Zapremina vode: 800 l.
Veličine kornjača (SCL): 7cm, 9cm, 13cm.
Filter: uradi sam, biološki, 25 l, pumpa atman AT-105 2000 l/h.

Na dnu su postavljeni krupni oblutci, panj i granje. Deo veće grane na površini je služio kornjačama za sunčanje. Ćerke i supruga su dodale svoj pečat ukrašavanjem prostora bazena.

Vršene su parcijalne zamene vode, sporadično, vodom iz dečjeg bazena koji se nalazio pored ovog od kornjača. Filter ispuna je isprana jednom za celu sezonu, a detrit sa dna je izbacivan mrežicom u nekoliko navrata.

Najveća kornjača se prilično "smotano" vraćala u vodu sa debla. Silazila je često unazad i pri tome zadnjom ivicom plastrona udarala o kamenje ispod nje. Oklop se na tom mestu malo izlizao i da nije bilo kamenja verovatno bi stradalo dno bazena. Ovo se da rešiti prigodnijim postavljanjem površine za sunčanje ili većom dubinom vode.

Kornjače su u bazenu bile od 20.juna do 17.novembra, da bi sa zahlađenjem prirodno ušle u brumaciju, a zatim su prenete u hladnu prostoriju. Bazen je ostao vani, iako je planirano da se isprazni i spakuje za iduću sezonu. Voda se zaledila, a bočne stranice su postale krte na niskoj temperaturi te su pukle pri slučajnom udarcu lopate za sneg. Inače udarci u stranice nisu problem kada nije hladno, stranice su dovoljno savitlljive i mogu se savijati radi pražnjenja vode.

Ima i drugih mogućnosti za uređenje ovakvog bazena, što ću verovatno realizovati naredne sezone.

Aleksandar Stanikić, 2008.

Afrička pljosnata kornjača - Malacochersus tornieri

2008-02-04T20:55:00.004Z

Nastanjuje jugostočne predele Afrike (Tanzanija i Kenija), na nadmorskoj visini od 30-1800 metara. Stanište joj predstavljaju stenovita uzvišenja, takozvane koppie (kopje). Preko dana se nalazi u kamenitim jazbinama koje deli čitava kolonija. Veći deo dana jedinke provode u svom skrovištu koje povremeno kratkotrajno napuštaju kako bi potražile bilje kojim se hrane.

Kopnene kornjače ljudi zamišljaju kao oklopljene životinje sa visokim, čvrstim, loptastim oklopom. Akvatične vrste pak važe za kornjače sa pljosnatijim oklopom, koji im omogućava brže kretanje pod vodom. Pljosnata kornjača odaje izgled kopnene kornjače sa deformisanim oklopom. Međutim to nije tako. Ona je primer kako se životinje svojim oblikom prilagođavaju na staništa u kojima žive.

Kada nastupi opasnost od predatora, Malacochersus tornieri se nakratko trgne kao da želi uvući glavu u oklop, ali za kratko. Odmah, sledećeg trenutka, daje se u trk do najbližeg stenja. Taj brzi trk je svrstava u verovatno najbrže kopnene kornjače. Kada se dokopa stenja ona iskorišćava osobine svoga oklopa koji izvrsno služi sa zaštitu u kamenjaru. Naime ove kornjače iako duge do 18 cm imaju oklop visine do svega 4 cm.

Koštani sloj karapaksa ima, za razliku od drugih kornjača, mnogobrojne razmake (otvore) između koštanih ploča. To mu daje osobinu da je elastičan, tj. na vrlo lagan pritisak karapaks se ugiba. Usled toga kornjača može da se zavuče ispod kamenja ili da se zavuče između dva kamena, u procep. Tada se zahvaljujući anatomiji svojih nogu i karapaksa upre o kamenje i gotovo ju je nemoguće izvući. Ukoliko je procep pak dovoljno uzak dovoljno je da uvuče noge i glavu u oklop. Usleg toga opet ima upiranje o strane procepa, jer se oklop, usled uvlačenja glave i nogu, raširi.

Zahvaljujući niskom oklopu, Africke pljosnate kornjače naseljavaju izuzetno stenovita staništa. Oklop im je lagan i zbog toga su brze i vešti penjači. Ukoliko se nađu na leđima, zahvaljujući hitrosti i gipkosti lako se okrenu. Ali usled toga su izgubile mogućnost da se slobodno kreću po travnatim prostranstvima Afrike, već su usko vezane za kopje koje predstavljaju svojevrsna izolovana ostrva za ove fascinantne kornjače.

Autori fotografija: Koppie - Wim Botha, Afrička pljosnata kornjača - Ryan Somma

Aleksandar Stanikić, 2008.

Salmoneloza u ljudi i vodene kornjače

2008-01-19T01:35:00.001Z

Svako ko ima kornjače trebalo bi da je upoznat sa problemom bakterija Salmonella.

Smatra se da se ove bakterije u prirodi regularno nalaze u izmetu kornjača. Istraživanja u Evropi su pokazala da najviše bakterija imaju kopnene kornjače (100 %), a vodene daleko manje (13%). Ove bakterije ne ugrožavaju populacije kornjača, ali mogu biti opasne za ljude, posebno za one sa smanjenim imunitetom. Prirodne populacije kornjača Severne Amerike pak nisu prirodni nosioci ove bakterije.

Veliki broj ljubitelja kornjača poseduje kornjače i nikada se nije susreo sa problemom infekcije ovom bakterijom, ali stalno su prisutni natpisi o opasnosti koja preti od kornjača-kućnih ljubimaca. Infekcija bakterijama Salmonella prolazi za par dana uz dijareju, ali poznati su teži pa i smrtni slučajevi. Tokom letnjih meseci i u velikim kuhinjama redovano se pojavljuju slučajevi pa i epidemije bolesti izazvane infekcijom ove bakterije.

O čemu se zapravo radi?

Grupa istražitelja izvršila je istraživanje. Testirano je nekoliko slučajeva, uvek jedna mlada jedinka na testiranu posudu. Kornjača je vrste Trachemys scripta, a bakterija je Salmonella enteritidis, najčešća na farmama kornjača, izaziva najveći broj infekcija kod ljudi.

Kornjače su držane u plitkim posudama sa malo vode. Zaražene su bakterijama preko hrane ili unošenjem u vodu. Posle nedelju dana u oba slučaja kornjače su dnevno izbacivale nekoliko hiljada bakterija preko fecesa.
Kornjače su držane u akvarijumima od 500 litara. Hranjene su zaraženom hranom. U fecesu nikada nije detektovana bakterija, kao ni u vodi.
Kornjače su držane u akvarijumima od 500 litara. Bakterija je u maloj količini uneta u vodu. U izmetu kornjača nije detektovana bakterija, a posle nedelju dana nije bilo bakterije ni u vodi.
Kornjače zaražene u malim posudama unete su u akvarijum od 500 litara. Za par dana u vodi je bilo manje od 0.1 bakterija po mililitru. Posle 4-8 nedelja bakterija vise nije bilo u izmetu kao ni u vodi.

Ova ispitivanja ukazuju na to da su vodene kornjače nosioci Salmonella u svom digestivnom traktu ukoliko se hrane zaraženom hranom u malim posudama, gde se ciklično ponovno inficiraju bakterijama koje bujaju u vodi bogatoj fecesom.

Pokazalo se i to da kornjače ne bivaju zaražene od bakterija iz vode ili hrane ukoliko se nalaze u dovoljno velikom vodenom staništu. Prirodna bakterijaska flora negativno utiče na razvoj bakterije Salmonella.

Iako neki epidemiolozi tvrde da i mali broj bakterija Salmonella može značajno ugroziti zdravlje ljudi, preovlađuje mišljenje da minimalna doza potrebna za infekciju zavisi od soja bakterije i otpornosti pojedinca. U najvećem broju slučajeva za infekciju nije dovoljna jedna bakterijska ćelija već mnogo njih, da bi se zarazila zdrava osoba potrebne su hiljade pa i milioni ćelija bakterija.

Na osnovu ovoga može se reći da je problem Salmonella - nedovoljna higijena. Vlasnici kornjača moraju pružiti svojim ljubimcima pravilne uslove života kako bi izbegli da se usled nemara sami inficiraju.

Čista, biološki filtrirana voda velike zapremine je preduslov za izbegavanje infekcije. Higijena hrane i ruku se podrazumeva i bez kornjača.

izvori:
Gerald G. Marten. 2007. Turtles. In Tom Floore (ed.), Biorational Control of Mosquitoes, American Mosquito Control Association Bulletin No. 7:224-227.

Hidalgo-Vila J, Díaz-Paniagua C, de Frutos-Escobar C, Jiménez-Martínez C, Pérez-Santigosa N,
Salmonella in free living terrestrial and aquatic turtles,
Vet Microbiol. 2007 Jan 31;119(2-4):311-5. Epub 2006 Aug 17.

Saelinger CA, Lewbart GA, Christi an LS, Lemons CL.,
Prevalence of Salmonella spp in cloacal, fecal, and gastrointestinal mucosal samples from wild North American turtles,
J Am Vet Med Assoc. 2006 Jul 15;229(2):266-8.

Richards JM, Brown JD, Kelly TR, Fountain AL, Sleeman JM.,
Absence of detectable Salmonella cloacal shedding in free-living reptiles on admission to the wildlife center of Virginia,
J Zoo Wildl Med. 2004 Dec;35(4):562-3.

Aleksandar Stanikić, 2008.

Vodene kornjače u kontroli komaraca

2008-01-18T23:03:00.004Z

Komarci u mnogim delovima sveta prenose na ljude razne uzročnike bolesti (malarija, denga groznica,...). Najčešće jaja polažu u plitke stajaće vode, iz kojih se izlegu larve koje preko stupnja lutke i metamorfoze postaju zrele jednike. Larve žive i hrane se u vodi, a ceo ciklus od jaja do odrasle jedinke traje 2 nedelje. Mesta gde se razmnožavaju komarci su rezervoari vode (kišnice za pranje, navodnjavanje), jarci pored puteva (kolektori kišnice, izlivi septičkih kolektora) ili slični vodeni objekti.

Radi suzbijanja komaraca upotrebljene su mlade vodene kornjače koje mogu za jedan dan pojesti 1000-2000 larvi kormaraca. U rezervoare vode pri domaćinstvima (100-500 litara) smeštena je po jedna kornjača. Pokazalo se da u prisristvu kornjača nije uspeo da se razvije ni jedan komarac. Pošto komarci nisu bili dovoljna hrana za kornjače one su dodatno hranjene u malim količinama ostacima sa ljudske trpeze. Kako je poznato da su kornjačama roda Trachemys (za održanje zdravlja, sunčanje-termoregulaciju) potrebna suva mesta van vode, u neke rezervoare su postavljene adekvatne platforme. Kornjače koje nisu imale platforme nisu pokazale nikakve znake promena na koži ili drugih smetnji po zdravlje.

Prethodni pokušaji suzbijanja komaraca ribama i račićima (prirodni predatori komaraca) nisu uspele, jer su ribama smetali ljudi a račići su oticali niz slivnik. Kornjače su se pak pokazale kao dovoljno velike i otporne (čak i na male količine hemikalija koje su ubijale ribe i račiće). Smrtnost kornjača je bila manja od 5% godišnje (tokom 2 godine istraživanja), a stanovnici su ih prihvatili kao ljubimce, oduševljeni nestankom komaraca.

Jedina briga ljudi po pitanju moguće upotrebe kornjača u suzbijanju komaraca su bakterije Salmonella. Naime, poznato je da kornjače mogu biti nosioci bakterija Salmonella u svom probavnom traktu, koje njima uobičajeno ne ometaju život, dok kod ljudi uzrokuju razne infekcije. Podaci sa terena su međutim ukazali da kornjače ne predstavlaju opasnost po zdravlje ljudi kada su korištene u vodenim rezervoarima ili sličnim mestima gde se komarci razmnožavaju. U izmetu kornjača koje su držane za suzbijanje komaraca, u rezervoarima vode, nije pronađena ova bakterija i ni jedna osoba nije obolela.

izvor:

Gerald G. Marten. 2007. Turtles. In Tom Floore (ed.), Biorational Control of Mosquitoes, American Mosquito Control Association Bulletin No. 7:224-227.

Gerry Marten

Aleksandar Stanikić, 2008.

Značaj UV rasvete kod reptila

2007-12-24T23:34:00.003Z

Pod UV svetlom podrazumevamo elektromagnetno zračenje talasnih dužina od 180 nm do 399nm.

UV spektar se najčešće deli na 3 podspektra::
a) UV*C: 180nm do 279nm,
b) UV*B: 280nm do 319nm,
c) UV*A: 320nm do 399nm.

Talasne dužine ispod 180nm su X-zraci (rengenski) i gama-zraci, ljudima vidljiv spektar je od 400nm do 699nm, preko 700nm je infra-crveno (infra-red, IR) zračenje, zatim sledi mikrotalasno zračenje i radio talasi.

UV zračenje na Zemlju dolazi od Sunca, različiti delovi njegovog UV spektra imaju različitu biološku ulogu. O značaju intenziteta, kvaliteta i ritmičnosti vidljivog dela spektra na živi svet ovde neće biti reči. Pažnja će biti fokusirana na ljudskim očima nevidljivoj svetlosti, UV zracima. Na fotografiji je cvet koji ljudsko oko vidi kao jednolično žute boje.

Kada se razmatra uticaj UV svetla na žive organizme bitno je imati na umu:
a) različiti delovi UV spektra mogu imati različite biološke uloge,
b) različiti organizmi imaju različite potrebe za UV zračenjem.

UV*C zračenje filtrira ozonski omotač, štetno je za žive ćelije. Ovaj spektar emituju lampe konstruisane za UV sterilizaciju.

UV*B zračenje ima ulogu u foto-biosintezi vitamina D u živim organizmima (bitan za promet kalcijuma). Postoje dokazi koji ukazuju na to da živa bića osećaju ovaj deo spektra. To može biti neposredno (preko specifičnih receptora) ili putem stvaranja drugih jedinjenja koja organizam registruje (stimulacija sinteze enzima za bolje raspoloženje).

UV*A zračenje je veoma bitno za reptile. Oni očima vide ovaj deo svetlosnog spektra koji zato igra veoma važnu ulogu u njihovom životu. Na osnovu oznaka koje reflektuju ovo svetlo, a koje mi ne uočavamo našim očima, reptili razlikuju kvalitet potencijalne hrane, te primaju informaciju o pripadnosti druge jedinke njihovoj vrsti ili polu. Intenzitet i trajanje ovog svetla pruža informaciju o promeni godišnjih doba (stimuliše na sunčanje, ishranu, reprodukciju, hibernaciju...).

Pinealni organ je fotosenzitivna diferencijacija mozga i čini svojevrsno "treće oko" pojedinih reptila na vrhu glave zaduženo za recepciju svetla UV spektra. Analogne diferencijacije postoje i u mozgu ostalih kičmenjaka. Živa bića su se milionima godina razvijala u sredinama koje imaju različite kvalitete po pitanju UV zračenja.Tako postoje organizmi koji su aktivni noću i one koji su aktivni po danu. Neke vrste nastanjuju vrele sunčane kamenjare, a neke mračne guste šume. Intenzitet UV zračenja zavisi od nadmorske visine i dubine (u zavisnosti od debljine vazdušnog-vodenog omotača kroz koje prolaze zraci Sunca), kao i od geografske dužine (u zavisnosti od ugla pod kojim sunčevi zraci padaju na zemljinu površinu). Organizmi aktivni danju koji nastanjuju visoke planinske pustinje oko Ekvatora izloženi su mnogo većem sunčevom zračenju od organizama koji su aktivni noću i žive u vodenim gusto obraslim ekosistemima na nivou mora daleko od Ekvatora. Zahvaljujući tome organizmi imaju različite potrebe i adaptacije za boravak u ovakvim uslovima sunčevog zračenja.

UV zraci direktno i indirektno oštećuju žive ćelije, ali su isto teko neophodni za sintezu vitamina D i drugih jedinjenja u organizmu. U živom svetu postoji stoga stalna potreba da se organizam zaštiti od negativnog uticaja sunčevog UV zračenja, a da se to isto UV zračenje iskoristi za razvoj organizma. Ova dvojnost kad je po pitanju UV zračenje je "rezultat evolucije živog sveta pod Suncem".

Koža životinja koje su slabo izložene Suncu je sa manje zaštitnog melanina i sa većom efikasnošću produkcije vitamina D. Površinski sloj kože kod njih propušta skoro ceo spektar UV zraka do dubljih delova kože. Životinje sunčanih staništa imaju tamniju kožu, sa debelim zaštitnim površinskim slojem kože koji filtrira UV zrake štiteći unutrašnje slojeve kože od njihovog štetnog uticaja. Takođe imaju visoko razvijene molekularne mehanizme koji repariraju posledice izloženosti UV zračenju.

Mladunci u razvoju i plodne ženke imaju veće potrebe za kalcijumom od mužjaka iste vrste. Stoga je njihova koža ponekad drugačijih svojstava od kože mužjaka. Pojedine vrste izbegavaju najvreliji deo dana, sunčaju se ujutro i predveče. Druge vrste se pak po ceo dan prže ili provode sve vreme u hladovini.Organizmi koji nisu izloženi adekvatnom sunčevom zračenju nadoknađuju jedinjenja za čiji je nastanak potrebno UV zračenje kroz ishranu.

Na osnovu ovih saznanja očigledno je da UV zraci imaju velikog udela u životu reptila. Njihove potrebe za ovim delom spektra sunčevog zračenja su različite i zavise od njihovog načina života u prirodi. Sa tim u vezi dužni smo reptilima koji žive u veštački stvorenim sredinama obezbediti adekvatnu rasvetu u svetlu navedenih uloga zraka UV spektra neophodnih za njihov normalan život.

UV vodič za reptile

"Cveće viđeno očima koje vide UV svetlo"

Aleksandar Stanikić, 2007.

Emydinae - filogenija

2007-12-20T01:00:00.005Z

Familiju Emydidae čine 2 podfamilije: Deirochelyinae (Trachemys, Graptemys, itd.) i Emydinae.

Emydinae je mala podfamilija koju čini desatak vrsta. Najveći broj vrsta naseljava Severnu Ameriku, a par ih živi u Evropi. Ove vrste su tradicionalno klasifikovane u 4 morfološki i ekološki različita roda: Emys, Clemmys, Terrapene i Emydoidea.

Clemmys marmorata ima plovnu kožicu između prstiju, hidrodinamičan oklop i akvatičan način života. Terrapene ornata pak ima robustne noge, visok oklop i naseljava sušne predele. Ostale vrste, kao što je recimo Clemmys insculpta su morfološki i ekološki negde između.

Rodovi Emys, Emydoidea i Terrapene imaju pokretne zglobove na donjem delu oklopa (plastron). Ova odlika, plastral kinesis, je relativno retka među današnjim kornjačama. Kod najvećeg broja kornjača, pa i ostalih iz familije Emydidae, plastron je čvrst i nepokretan. Kornjače sa plastronskim zglobom imaju mogućnost da donji deo oklopa pomere ka gornjem (karapaksu) i tako bolje zaštite spoljne delove tela (glavu, noge i rep). Smatra se da ova odlika ima antipredatorsku funkciju. Smatralo se da je pokretljivost plastrona Emydinae jedinstvena odlika i da se pojavila jednom u okviru ove podfamilije.

Pokretljivost oklopa obuhvata nekoliko morfoloških specijalizacija:
a) postavljanje rožnih pločica naspram koštanih ploča oklopa i redukcija veza između ploča kako bi se omogućilo pokretno zglobljavanje,
b) podeljena lopatica, što potpomaže uvlačenje glave i nogu,
c) mehanizam za zatvaranje poreklom od vratnih mišića.
Pokretljivost plastrona je posebno izražena kod Terrapene ornata koju zovu Kutija kornjača (box turtle), upravo zbog sposobnosti da se potpuno uvuče i zatvori u oklop.

Proučavanja morfologije kornjača su formirala stav da box kornjače i ostale kornjače sa zglobom formiraju monofiletsku grupu (imaju zajedničkog pretka). Automatski, sve ostale kornjače bez zgloba svrstane su u rod Clemmys.

Molekularni dokazi, iz proučavanja DNK, ukazuju da rod Clemmys nije monofiletska grupa kao i da 6 vrsta sa zglobnim plastronom nisu medjusobno u najbližem srodstvu.

Naime Clemmys marmorata ima zajedničkog pretka sa Emys orbicularis i Emydoidea blandignii.

Clemmys guttata je bliža kornjačama roda Terrapene nego ostalim vrstama iz podfamilije.

Clemmys muhlenbergii i Clemmys insculpta su najsrodnije.

Na osnovu ovih rezultata kornjače Emydinae se mogu podeliti u 4 filogenetske linije:
a) Terrapene,
b) C. guttata,
c) C. muhlenbergii i C. insculpta,
d) C. marmorata, Emydoidea blandingii i Emys orbicularis.

Zbog ovih rezultata Clemmys guttata ostaje kao jedina u svome rodu Clemmys, a Clemmys muhlenbergii i Clemmys insculpta potpadaju u novi rod Glyptemys. Rod Emys bi mogao obuhvatiti Emys blandingii i Emys marmorata uz dosadašnju Emys orbicularis.

Postoje protivljenja stavljanju E. marmorata sa akinetičkim plastronom u zajednički rod sa kinetičkim vrstama. Ali utvrđeno je da pokretljivost plastrona ne mora biti kriterijum za odvajanje vrsta u odvojene rodove. Naime vrsta Pyxis arachnoides (Kinosternidae) ima jedinke sa zglobnim plastronom, kao i jedinke sa nepokretnim plastronom. Pronađene su jedinke E. blandingii sa akinetičkim oklopom (inače imaju zglobljen oklop).

Podršku za stavljanje 3 vrste koje su bile u odvojenim rodovima u jedan rod Emys, leži kako u molekularnim istraživanjima tako i u činjenici da jedino ove tri vrste u okviru Emydinae potpuno zadržavaju plovne kožice na stopalima, nemaju crvene rožne pločice, imaju slične oklope po koloritu i obliku, a sem G. insculpta protežu se višlje od 45 podeoka geografske širine. Emys marmorata iako poseduje akinetički plastron ima redukovanu potporu plastrona.

Sa druge strane ove tri vrste su već dugo vremena odvojene i nezavisno se razvijaju. E. marmorata ima akinetički plastron, E. orbicularis je akvatična i sa kinetičkim plastronom, dok E. blandignii ima specijalizovan način ishrane koji uključuje izduženi vratni deo i veoma modifikovanu lobanju.

Stoga već korišteni izrazi Actinemys (marmorata) i Emydoidea (blandingii) mogu da se koriste na klasifikacionim nivoima ispod roda pri proučavanju evolucionih linija u okviru roda Emys.

Takođe je prihvatljivo i ostavljanje već postojećih naziva, jer se pretpostavlja da bi se u budućnosti neke od trenutno geografski odvojenih haplotipskih linija Emys orbicularis mogle dobiti rang vrsta (već je prihvaćena negde Emys trinacris). Tako da bi one činile tada rod Emys (koji time više nije monotipski), a Actinemys i Emydoidea bi bili njemu najbliži.

Molekularna istraživanja takođe ukazuju na dva moguća scenarija u vezi pokretljivosti plastrona:
a) pokretljivost plastrona u Emydinae se javila jedanput te se zatim 2 puta izgubila (kod E. marmorata i C. guttata), ili
b) pokretljivost plastrona se 2 puta pojavila (kod E. blandingii, E. orbicularis i u rodu Terrapene sp.).

Kod današnjih kornjača poznato je još primera paralelnih nezavisnih nastanaka pokretljive veze plastrona. Vrste sa ovakvim plastronom postoje kod Kinosternidae (2), Pleureodira (1), Geomydinae (5) i Testudinidae (2). Geomydinae pak zauzimaju ekološki slične niše u okviru Staroga sveta u poređenju sa Emydinae, naseljavajući akvatična, poluakvatična i suhozemna staništa. Ove kornjače nemaju segnentisanu skapulu (lopaticu) ali najverovatnije je primer paralelne evoluciju plastralne zglobljivosti u okviru superfamilije Testudinidea (Emydidae + Testudonidae + Geomydidae).

Među fosilnim vrstama Emys i Terrapene sa druge strane prisutna je redukcija zgloba plastrona.

Na osnovu toga možemo zaključiti da se osobina zglobne veze u plastronu kod linija Emys i Terrapene najverovatnije pojavila nezavisno, tj. 2 puta u okviru podfamilije Emydinae.

Emydidae

Parham, J.F. & Feldman, C.R. (2002)
Generic Revisions of Emydine Turtles.
Turtle and Tortoise Newsletter 6:28-30

Stephens, P.R. & Wiens, J.J. (2003)
Ecological diversification and phylogeny of emydid turtles.
Biol. J. Linn. Soc. 79: 577-610

Aleksandar Stanikić, 2007.

Hibernacija kornjača u hladnjaku

2007-11-26T22:30:00.002Z

text by Andy C. Highfield - Refrigerator Hibernation for Tortoises & Turtles

Hladnjaci se uspešno koriste za umetnu hibernaciju mnogih životinja. Zmije, gušteri, pa čak šišmiši, hibernirani su u kućnim hladnjacima. U ispravnost ovog sistema uverili su se i mnogi odgajivači kornjača.

Hladnjaci mogu obezbediti vrlo stabilnu temperaturu, za hibernaciju kornjača, u idealnom opsegu. Široko se prihvata da taj opseg iznosi 3 do 5 stupnjeva celzijusa, u zavisnosti od vrste. Kada se i desi da sobna temperatura postane dovoljna visoka da aktivira metabolizam kornjače (oko 10 C), te dođe do povećane potrošnje energije, temperatura u hladnjaku bit će na bezbednom nivou.

Međutim, hladnjak neće zaštititi životinje ako se spoljašna temperatura spusti ispod željenog podeoka. Drugačije rečeno, iako je hladnjak podešen na 5 C, kada temperatura prostorije padne na -3 C, ili pak na -1 C, hladnjak neće grejati, a kornjače će se smrznuti i uginuti. Iz ovog razloga je IZRIČITO NEOPHODNO da hladnjak, koji se koristi za hibernaciju, bude smešten u prostoriji čija je temperatura garantovano iznad tačke smrzavanja. Topla prostorija je u redu, hladna prostorija takođe. Ali isuviše hladna prostorija, garaža, ili pak neki sličan prostor, svakako NISU bezbedni. Preporučljivo je da se hladnjak smesti u prostoriju gde nikada nije hladnije od 10 C, a temperaturu prostorije neophodno je nadzirati pouzdanim min-max termometrom.

Prostorije, u kojima se temperatura iznad tačke smrzavanja održava grejačem protiv smrzavanja, možda izgledaju kao pogodno mesto za hibernaciju u hladnjaku. One ipak nisu preporučljive, jer u slučaju prekida napajanja strujom, na samo par sati, temperatura u hladnjaku može vrlo brzo pasti do smrtonosnog nivoa ispod 0 C.

Izbor hladnjaka

Uprkos mogućnosti da se iskoristi stari ili suvišni uređaj, preporučljivo je, sigurnosti radi, koristiti nov, savremen hladnjak. Stari hladnjaci često imaju nepouzdan termostat. Najbolje je izabrati uređaj koji nije sposoban za zamrzavanje, nema takozvanu hladnu komoru, jer temperature neposredno pored mesta predviđenog za zamrzavanje namirnica mogu biti značajno niže u odnosu na druge delove hladnjaka. U slučaju kvara termostata postoji realna mogućnost da hladnjak sposoban za zamrzavanje zapravo to i ostvari te su stoga uređaji koji nemaju tu osobinu sami po sebi sigurniji.

Daleko prikladniji tipovi hladnjaka za prigodu hibernacije su "rashladni hladnjaci", a ne modeli opisani kao "zamrzivač hladnjaci". Veličina rashladnog uređaja svakako zavisi od broja i veličine kornjača koje nameravamo hibernirati - za mali broj ili pojedinačne primerke dovoljni su mini - hladnjaci. "Rashlađivači pića" (sa staklenim vratima) su verovatno najbolje rešenje za hiberniranje malog broja kornjača. Posebno su konstruisani da nikada sami od sebe ne zamrznu (iako će se to svakako desiti ako je temperatura spoljnjeg okruženja ispod 0 C).

Podešavanje hladnjaka

Pre svega, detaljno TESTIRAJTE hladnjak dok je prazan. Koristite zasebne termometre: jedan za postizanje željene temperature i drugi za praćenje promena u odnosu na tu bitnu tačku. Ukoliko koristite električni termometar sa odvojenim senzorom, postavite sondu u vazdušni prostor, bez dodira sa bilo kakvim objektom, kako biste videli koliko temperatura vazduha varira unutar hladnjaka. Zabeležite rezultate. Ne budite iznenađeni ukoliko postoje razlike ili ako ujednačenost nije onakva kakvu ste očekivali.

Drugi test treba da utvrdi koliko je hladnjak stabilan prilikom potpunog "opterećenja". Po zakonima fizike što je veća zapremina objekta to je on otporniji na spoljne promene temperature (sporije će se izjednačiti sa spoljnom temperaturom u odnosu na objekat manje zapremine). Stoga, da bi temperaturna stabilnost unutar hladnjaka bila što veća, poželjno je unutar njega uneti dodatnu zapreminu. Jednostavan način da se to postigne je uz pomoć dvolitarskih plastičnih flaša. Napunite ih vodom, zatvorite i postavite tako da popune prazan prostor. Flaše vode će povećati zapreminu rashlađenog tela unutar hladnjaka i stoga značajno povećati ukupnu stabilnost temperature. Preostali deo zapremine unutar hladnjaka, kada bude u upotrebi, su hibernacione kutije sa supstratom. Za ovu priliku upotrebite posudu od plastične kutije za čuvanje hrane, užine ili pakovanje od sladoleda, margarina. Do pola je napunite substratom koji je sačinjen od jednakih delova sitnog peska i zemlje. Postavite je na srednju policu hladnjaka, a termometar (ili njegov senzor/sondu ukoliko je eletričan) na površinu supstrata. Ponavljate očitavanja za ovaj test barem narednih 24-48 sata.

Trebalo bi da primetite značajno poboljšanje u odnosu na prvi test.

Ovaj drugi test bolje predstavlja temperature i temperaturna variranja unutar uređaja sa kojima će se susresti kornjače pri hibernaciji.

Koristeći rezultate ovog testa izvršite potrebna podešavanja termostata hladnjaka. To je neophodno za osiguranje stabilne temperature od 5 C. Hladnjak se može smatrati pogodan i siguran za hibernaciju jedino onda kada utvrdite da može održati temperaturu koja ne odstupa više od 2 stepena od ove vrednosti (dakle u opsegu 3-7 C).

Hibernacione kutije

Možete koristiti kutije od kartona, umetnog drveta ili plastike za smeštaj kornjača unutar hladnjaka. Kartonske i drvene kutije očigledno nisu prigodne za vrste kojima je potreban vlažan supstrat, ali se mogu upotrebiti kod vrsta sa suhom podlogom. Kutije ne smeju biti premale. Životinjama obezbedite dovoljno mesta kako bi se mogle okrenuti, ukoliko to požele. Strane trebaju biti dovoljno visoke da preduhitre lak beg. Zapravo je veoma preporučljivo da posude budu tako postavljene da ta mogućnost bude potpuno eliminisana. Lično preferiram politenske kutije namenjene čuvanju hrane u čijem poklopcu izbušim mnogobrojne rupe za ventilaciju. Jedina uloga poklopca je tada da predupredi beg i povređivanje - tako da bušim koliko god mogu rupa, a da ga ne oslabim previše.

Podloge - substrati

Za vrste koje obitavaju u suhim predelima pogodna je suha podloga. Koristimo mešavinu sitnog peska i zemlje u omeru 1:1. Takođe može se koristiti papir u trakama, iako ja lično smatram da prirodni substrat ima izvesne prednosti. On naime teži da smanji grebanje i šuškanje i izgleda pruža kornjačama priliku da se očigledno brže skrase nego kada se koristi hartija.

Za vrste koje trebaju vlažan supstrat, kao što su američke šumske i box kornjače, preporučujem za hibernaciju substrat složen od jedne trećine finog peska, jedne trećine tresetnog komposta i jedne trećine vlažne mahovine.

Substrat ne treba biti predubok – dovoljno je da životinja može da se ukopa. Time je obezbeđena stabilnija temperatura oko kornjače i sprečava se prevelik gubitak tečnosti usled disanja i isparavanja preko kože. U hladnjaku vlažnost vazduha može značajno opasti te je potrebno da se kontroliše, naročito kad su u pitanju osetljive vrste. Ukoliko se drastično smanji potrebno je staviti u hladnjak tacnu sa vodom natopljenim sunđerom. To će povratiti potrebnu vlažnost vazduha. Za većinu vrsta prihvatljiva je vlažnost 50 do 60%. Pojedinim vrstama iz sušnih predela, kao što je Testudo horsfieldi, prigodna je vlažnost vazduha od 40% pa i manje. Za box kornjače vlažnost treba da se kreće u opsegu 65-75% i više.

Provetravanje

Ova tema svakako zaokuplja najviše pažnje kod ljudi koji nisu navikli na koncept hibernacije u hladnjaku. Prva stvar koju treba imati na umu je da kornjače u hibernaciji imaju vrlo male potrebe za kiseonikom. Mnoge vrste se potpuno ukopaju u zemlju na dubinu i preko 30 cm kako bi hibernirale, a tu je nizak nivo raspoloživog kiseonika.

U praksi neće biti problema sa nedostatkom kiseonika u hladnjaku za hibernaciju ukoliko primenite jednu od opcija:

a) Postavite otvor za ulaz vazduha iz akvarijumske pumpe i od njega nezavisno otvor za izlaz vazduha. Za hladnjak srednje veličine izaberite pumpu sa protokom vazduha oko 200 litara na sat (ovaj podatak je naznačen na kućištu većine pumpi). Bolji modeli vazdušnih pumpi imaju ugljeni filter na ulazu za vazduh, te uklanjaju neželjena zagađenja iz vazduha koji pumpaju. Potrebno je da pažljivo isečete izolaciju vrata na 2 mesta, oko 12 mm dužine u oba slučaja. Na jedan otvor vazduh ulazi kroz crevo iz vazdušne pumpe, bez da je ono nekako zgnječeno ili pritisnuto, a kroz drugi otvor vazduh izlazi. Ovo omogućava pravilnu ventilaciju, dostavu svežeg vazduha i eliminaciju ugljen dioksida i ustajalog vazduha.

b) Otvorite vrata hladnjaka barem 3 puta sedmično na minut ili dva.

Obe metode su se pokazale podjednako uspešne.

U gotovo svim drugim pogledima, hibernacija u hladnjaku je ista kao i ostale metode (jame za hibernaciju, hibernacione kutije u nekontrolisanom okruženju, itd.). U obzir su uzeta ista opšta razmatranja o hibernaciji.

Dopisni član Tortoise Trust skupine opisao je svoju praksu hibernacije ruskih kornjača (Testudo horsfieldi) u hladnjaku. Kako je ovo lično viđenje upotrebe ove metode možda će vam ove beleške biti od koristi:

„ Hladnjak koristim za hibernaciju kornjača u protekle 3 godine. 4-6 sedmica pre hibernacije prestajem sa ishranom i skraćujem period umetne rasvete. Sedmično ih potapam u toplu vodu. Oko 3 sedmice pre hibernacije isključujem lampu za zagrevanje usled čega su dnevne temperature niže. Poslednje sedmice potapam ih u više navrata, sve dok ne izađu iz vode.

Dve, tri sedmice pre hibernacije postavljam hladnjak. Koristim malu akvarijumsku vazdušnu pumpu, dva izlaza vode vazduh u hladnjak. Vrata držim zalepljena, jer creva za vazduh teže da ih otvore (ovo se može izbeći isecanjem otvora u dihtung traci na vratima hladnjaka). Koristim min-max termometar i vodim evidenciju o temperaturi. Tako utvrđujem kako da podesim željenih 5 C. Zatim, za početak hibernacije, vratim temperaturu na oko 15 C. Svaku kornjaču pojedinačno stavim u njenu kutiju. Kutija je nešto veća od kornjače i na vrh stavim dosta iscepkane novinske hartije. Kada su smeštene u hladnjak na 15 C tokom prve sedmice hibernacije polako snižavam temperaturu, dok ne dostigne 5 C.

Dozvolite da pojasnim kakvu vazdušnu pumpu koristim. To je obična pumpa za akvarijume koja ne košta suviše. Postavim je izvan na patos i samo otvorim vrata, postavim creva za vazduh i zalepim ih kako se ne bi pomerala.

Kao i za box kornjače koristim jake kartonske kutije na čijem dnu se nalazi po parče unutrašnje-vanjske podne obloge. Vršne stranice presavijem tek toliko da budem uveren da se neće uzverati van kutije. Iako je kutija vrhom zatvorena ima dovoljno slobodnog prostora. Do sada je ovo funkcionisalo. Svake godine su mi obično potrebne nove kutije, jer ih kornjače skoro skroz progrebu. Iz tog razloga su potrebne sedmične provere. Ove godine planiram da napravim kutije od šperploče. Stavljam jednu kornjaču u jednu kutiju. Znaju biti aktivne i na temperaturama ispod 10 C te pretpostavljam da ukoliko je jedna životinja aktivna mogla bi uznemiravati druge u istoj kutiji. Trudim se da postepeno rashladim kornjače, umesto da ih odmah sa sobne temperature stavim u hladnjak. Iz tog razloga je neophodno testirati hladnjak i utvrditi položaj termostata za 5 C pre unošenja kornjača. Tada, kada stavite kornjače na recimo 10 C, one će se i dalje kretati. Ovo napominjem, jer zvuci grebanja iz hladnjaka mogu delovati uznemiravajuće na vas ukoliko do sada niste hibernirali Ruske kornjače. One su tolerantnije na niske temperature, u odnosu na druge kornjače, i aktivnije su na nižim temperaturama. Ko nije upoznat sa ovom činjeniceom, mogao bi nameravati da izvuče kornjače iz hibernacije misleći da nešto ne funkcioniše, iako je manja aktivnost normalna i na 5 C.

Kako bih osvežio vazduh unutar hladnjaka vrata hladnjaka otvorim na kratko jednom dnevno. Vagam kornjače bar 2 puta u toku hibernacije, da bih se uverio da ne gube previše na težini. Radi detaljne provere jednom sedmično ih vadim van. Najimpresivnija stvar za mene je njihov izlazak iz hibernacije. Po preporuci iz Endijevog priručnika iznosim ih na jako svetlo odmah po vađenju iz hladnjaka. Prvih dana ih više puta kvasim, sve dok ne počnu piti vodu i izbegavati kvašenje. Hranim ih odmah i obično jedu istog dana ili dan po hibernaciji.

Graham Reid, Ontario, Canada.

Pitanja i odgovori za hibernaciju u hladnjaku

Mogu li koristeći ovaj sistem hibernirati vodene kornjače?
Da, u smislu temperature, ali postoji stvarna mogućnost da se jave problemi usled nedostatka kiseonika u vodi ili nagomilavanja drugih hemijskih spojeva u vodi oko kornjače. Zapremina vode oko vodene kornjače će zapravo najverovatnije pokazati kao riskantna sa stanovišta sigurnosti, sem ukoliko hladnjak koji se koristi nije ekstremno velik. ZATO VAM NE PREPORUČUJEMO DA POKUŠATE HIBERNIRATI VODENE KORNJAČE U VODI UNUTAR HLADNJAKA. Sa druge strane smo pak zainteresovani za informacije o uspehu (ili neuspehu) ovakvog vida hibernacije. Pojedine vrste vodenih kornjača hiberniraju van vode, zakopane na rečnoj obali ili u korenju drveća. Ove vrste mogu biti kandidati za hibernaciju u hladnjaku i koristio bi se isti supstrat kao za hiberniranje polukopnenih vrsta.

Mogu li se na ovaj način hibernirati polukopnene kornjače?
Da, naravno. Nema prijavljenih problema. Koristite substrat prethodno opisan.

Kako ovaj sistem funkcioniše u slučaju mladih ili tek izleglih kornjača?
Savršeno. Treba ih tretirati kao i odrasle. Usled mogućnosti dehidratacije prilikom hibernacije mladunaca, uverite se da koristite prigodan substrat.

Može li se otputovati na odmor ukoliko se koristi metod ventilacije vazdušnom pumpom?
O: Apsolutno NE preporučujemo da ostavite životinje bez nadzora u hladnjaku kada izbivate na duži period. Šta će se desiti ukoliko dođe do prekida napajanja električnom energijom?

Kakav tip termometra treba koristiti za merenje temperature?
Preporučujemo upotrebu 2 termometra. Jedan treba biti mehanički (starinski) min-max baštenski tip (pokazuje minimalnu i maksimalnu vrednost temperature), a drugi može biti savremeni elektronski tip sa displejem i daljinskim senzorom. Elektronski su posebno korisni, jer se temperatura unutar hladnjaka može neprestano očitavati bez toga da se otvaraju vrata. Mnogi modeli imaju dva senzora (jedan obično ugrađen u sam uređaj) tako da se može naizmence očitavati "unutarnja" i "spoljna" temperatura (misli se na temperature u stanu i van njega). U tom slučaju "unutarnje" očitavanje ukazuje na temperaturu oko hladnjaka, a "spoljno" očitavanje daljinskog senzora pokazuje aktuelnu temperaturu unutar hibernacione posude (sondu smestite na površinu substrata). Moguće je pronaći modele sa zvučnim alarmom koji se oglašava ukoliko temperatura izađe iz zadatog temperaturnog opsega. Ukoliko su vam dostupni, toplo ih preporučujemo. Moguće ih je pronaći u bolje opskrbljenim akvarijumskim i elektro prodavnicama.

Vama i vašim kornjačama želimo sigurnu hibernaciju!

Ukoliko koristite metod hladnjaka, a imate fotografije, iskustvo ili savet koje želite podeliti sa drugim odgajivačima obavestite nas o tome.

text by Andy C. Highfield - Refrigerator Hibernation for Tortoises & Turtles

prevod: Aleksandar Stanikić, 2007.

Neverovatne vodene kornjače

2007-11-12T22:22:00.001Z

Na prvi pogled izgleda zaista neverovatno: vodene kornjače mogu hibernirati pod vodom u zimskim mesecima bez ikakvih štetnih efekata - mladunci koji su se izlegli u kasnu jesen često ne izlaze iz gnezda i hiberniraju do proleća.

Šta je to što im omogućava ovakvo ponašanje?

Pre svega kornjače ne troše energiju na zagrevanje tela, već je ona u skladu sa temperaturom okoline.

Krv im je manje viskozna od krvi sisara, srce je time manje opterećeno i na temperaturi od 3 °C kuca jednom svakih 10 minuta. U poređenju sa krvi sisara bogatija je crvenim krvnim zrncima i stoga zasićenija kiseonikom. Sadrži u sebi faktore koji kratkotrajno odlažu zaleđivanje tkiva kada dođe do zamrzavanja vode.

Sa svakim smanjenjem temperature za 10 °C metabolizam kornjača se smanji 2-3 puta. Pri nedostatku kiseonika prelaze sa aerobne oksidacije na anaerobnu glikolizu, time metabolizam dodatno smanjuju na 10% od uobičajenog na istoj temperaturi. Zbirno: metabolizam kornjače u hibernaciji na 3°C iznosi svega 0.5 % metabolizma kornjače na 20°C!

Tada se međutim stvaraju kiseline štetne po organizam. Kornjače prevazilaze i ovaj problem neutrališući kiseline solima iz oklopa.

Kada se isprazne sve rezerve kiseonika u plućima i krvi, kornjače su sposobne da kiseonik i ugljen dioksid razmenjuju sa vodom koja ih okružuje preko razvijene mreža kapilara u koži, ustima i kloaki.

Pri hibernaciji kornjače nisu potpuno "isključene", reaguju na stimuluse uvlačenjem ekstremiteta.

Ako znamo sve ovo, onda i nije neverovatno kako prežive 150 dana na 3°C u vodi sa kiseonikom ili pak prežive 40 dana na 3°C u vodi bez kiseonika. Sve to bez štetnih posledica po njihov organizam.

Aleksandar Stanikić, 2007.

Misterozno skrovište morskih kornjača

2007-10-26T13:55:00.001+01:00

Kada se tek izglegli mladunci zelene morske kornjače dokopaju morske vode oni plivaju ka pučini gde im se gubi svaki trag. Ljudima koji se bave zaštitom morskih kornjača ova misterija zadavala je velike probleme, jer nisu znali gde kornjače provode prvih 3-5 godina svoga života pre nego što se vrate u vode priobalja gde provode ostatak života.

Naučnici su stoga sproveli istraživanje kojim su proučili sastav najstarijih i najmlađih slojeva oklopa kornjača. Na osnovu zastupljenosti izotopa ugljenika i azota zaključeno je da mladunci prve godine života provode u dubinama otvorenog mora.

Sporedno, podjednako važno otkriće je da su juvenilne jedinke zelene morske kornjače (Chelonia mydas) karnivorne, tj. da se hrane meduzama i drugim sličnim stvorenjima. Odrasle kornjače se hrane algama i morskom travom priobalnih voda te se smatralo da su celog života vegeterijanci.

Zahvaljujući novim podacima o životu morskih kornjača ljudi će u buduće moći lakše i uz više razumevanja da ih zaštite.

Aleksandar Stanikić, 2007.

Nastanak rožnih pločica kornjača

2007-10-25T21:51:00.003+01:00

Čvrsti deo oklopa kornjača se sastoji od dve komponente: koštanog dela i rožnih pločica. Koštani deo je izgrađen od kosti a pločice od keratina. Postoje dve vrste proteina keratina koji se produkuje u keratocitnim ćelijama: alfa i beta keratin i oni se razlikuju po strukturi. Beta keratin je znatno čvršći od alfa keratina. Keratocite čine 90% ćelija epidermisa i kako migriraju ka površini kože one imaju sve više keratina u sebi i polako odumiru u sloju koji se naziva stratum corneum formirajući pločice.

Nastanak pločica kod vrsta koje nastanjuju samo kopno i onih koje nastanjuju vodu je različito u izvesnim aspektima.

Kod kopnenih kornjača u toku sezone neaktivnosti nekolicina alfa-keratin ćelija se produkuje u mekom epidermisu, zglobnim delovima između pločica i povremeno beta-keratin ćelije na spoljnom obodu pločica.

Kada kornjače postanu aktivne i obnovi se rast , deoba ćelija je intenzivna, uglavnom oko zglobnih oblasti i vrhova marginalnih pločica. Pločice se ne ljušte i mnogobrojne beta-keratin ćelije nastaju oko zglobnih oblasti, dok alfa-keratin ćelije iščezavaju. Beta-ćelije formiraju novi debeo korneusni sloj oko zglobnih oblasti, što dovodi do nastanka godova pločica. Beta-keratin ćelije produkovane u centralnijim delovima pločica zadržavaju ravnomernu debljinu korneusnog sloja preko cele površine pločica.

Kod vodenih kornjača pločice se formiraju na složeniji način.

Na kraju sezone rasta poslednje keratocite formirane ispod starog korneusnog sloja spoljne površine pločica i zglobnim delovima produkuju više alfa nego beta keratina. Ove tanke alfa keratinozne ćelije formiraju razdvajajući sloj ispod starog korneusnog sloja, koji se širi od zglobova ka sredini pločica i vrhovima marginalnih pločica. U sezoni neaktivnosti većina ćelija ostaje u germinativnom sloju (u kome nastaju sve ćelije epidermisa) karapaksa i plastrona a samo nekolicina alfa-ćelija migrira u korneusni sloj iznad zglobnih regija.

U nastupajućoj sezoni rasta nova generacija beta-keratin ćelija nastaje ispod razdvajajućeg sloja zglobnih regija i centralnijih delova pločica. Epidermis unutrašnje površine pločica i zglobnih regija sadrži veoma aktivne ćelije koje sintetišu beta-keratin, dok je preostala površina pločica manje aktivna. Ove keratogene ćelije zatim migriraju i formiraju novi korneusni sloj koji se prostire celom površinom pločice ispod sazrevajućeg razdvajajućeg sloja.

Naposletku razdvajajući sloj sadrži lipide i eventualno se ljušti, definišući ljuspanje spoljnog korneusnog sloja, tj. otpadanje najstarijeg sloja pločice.

Dakle kod kopnenih kornjača postoje rožne pločice koje se ne ljušte već se novi slojevi keratina koji ih čini dodaju na već postojeće. Kod kornjača koje obitavaju u vodi dolazi do sezonskog ljuštenja pločica, tj. nove pločice smenjuju stare.

Kako je za ravnomeran rast oklopa potreban i kalcijum za koštani deo i proteini za rožnati deo, nepravilnom ishranom se može poremetiti unos ova dva bitna elementa u organizam kornjače. Tada dolazi do manjih ili većih deformacija oklopa. To je posebno izraženo kod kopnenih vrsta kornjača, jer kod njih ne dolazi do sezonskog ljuštenja rožnih delova oklopa, već "oklop sve pamti".

Izvor:

Proliferation in the epidermis of chelonians and growth of the horny scutes. Alibardi L.
Dipartimento di Biologia evoluzionistica sperimentale, Universita di Bologna, Bologna 40126, Italy. Alibardi@biblio.cib.unibo.it

Proporcije na ilustraciji nisu realne zbog bolje preglednosti (debljina slojeva pločica je u stvarnosti daleko manja u odnosu na širinu pločica). Pojedine kornjače nemaju rožne pločice a koštana komponenta može biti znatno redukovana (mekooklopne kornjače, kožasta morska kornjača).

Aleksandar Stanikić, 2007.

Ontogenetski prelaz u ishrani vodenih kornjača

2007-10-22T21:26:00.007+01:00

Proučavanjem ishrane kornjača porodice Emydidae opšte je prihvaćeno da postoji prelaz od karnivornog načina ishrane u prvoj godini života ka ishrani biljkama u odraslih jedinki. Utvrđeno je da hrana mladih kornjača sadrži značajno više kalcijuma nego hrana odraslih jedinki.

Usled toga razmišljalo se o fiziološkoj nesposobnosti mladih da vare biljnu hranu. Ispitivanje je utvrdilo da mlade jedinke mogu variti podjednako dobro biljni materijal kao odrasle jedinke, ali da im životinjska ishrana omogućuje brži rast.

Postoje i tvrdnje da mlade kornjače nisu sposobne da vare biljnu hranu jer nemaju sposobnost fermentacije. Utvrđeno je suprotno, da juvenilne jedinke podjednako mogu da fermentišu biljnu hranu uz pomoć simbiontskih bakterija u crevnom traktu, i da dobijene kratkolančane masne kiseline koriste kao izvor energije.

Govori se i o tome da mlade jedinke nemaju dovoljno velik želudac, u smislu da ne mogu za adekvatno vreme izvući dovoljno energije i materije za svoje potrebe. Međutim i ovo se pokazalo kao netačno. Mlade jedinke suočene sa "siromašnom, razređenom" hranom, koja ima i manju nutricionu vrednost od čisto biljne hrane iz prirodnog okruženja, uvećale su unos takve hrane i uspele da zadovolje svoje kako energetske tako i potrebe za intenzivnim rastom.

Kod odrasli jedinki je utvrđeno da je efikasnost digestije biljne materije, i korist od nje, daleko veća ukoliko se zajedno uzima i životinjska hrana. Kao najverovatniji razlog za ovo uzima se da deo unete životinjske hrane pospešuje rast simbiontskih bakterija koje vrše fermentaciju biljne materije. Takođe ukupna dobit po organizam nije zbir pojedinačnih vrednosti iskorišćenja biljne i životinjske hrane, već je daleko veća, tj. postoji neaditivni efekat. Ovakav vid neaditivnih interakcija biljne i životinjske hrane u izvesnoj meri postoji i kod juvenilnih jedinki.

Pored razlika u ishrani mladih i odraslih jedinki postoje sezonske i polne razlike u ishrani.

Stoga je prelaz sa karnivorstva juvenilnih jedinki na herbivorstvo odraslih jedinki pitanje "najpametnije strategije". Mladim jedinkama je daleko najisplatljivije karnivorstvo, jer treba što pre da porastu kako bi izbegle predatore (ptice su glavni predatori juvenilnih kornjača) i postale polno zrele. Ne radi se o bilo kakvim fiziološkim ili morfološkim preprekama. Odrasle jedinke pak "brinu" o drugim stvarima, što duže poživeti i ostaviti brojnije potomstvo. U tome im pomaže njihovo visoko plastično ponašanje kada je u pitanju ishrana. Iskoristiće najbolje od onoga šta im se pruža: herbivorstvo, karnivorstvo ili strvinarstvo.

Uveti i potrebe kornjača koje se drže kao kućni ljubimci su daleko drugačiji.

Literatura:

Dietary Shift in the Turtle Pseudemys scripta (Schoepff) from Youth to Maturity. David B. Clark, J. Whitfield Gibbons, Copeia, Vol. 1969, No. 4 (Dec. 5, 1969), pp. 704-706.

Ontogenetic Diet Shifts and Digestive Constraints in the Omnivorous Freshwater Turtle Trachemys scripta. Sarah S. Bouchard and Karen A. Bjorndal, Physiological and Biochemical Zoology, volume 79 (2006), pages 150–158.

Microbial fermentation in juvenile and adult pond slider turtles, Trachemys scripta. BOUCHARD Sarah S. ; BIORNDAL Karen A., Journal of herpetology (J. herpetol.), 2005, vol. 39, no2, pp. 321-324.

Response to Dietary Dilution in an Omnivorous Freshwater Turtle: Implications for Ontogenetic Dietary Shifts. Shannon J. McCauley and Karen A. Bjorndal, Physiological and Biochemical Zoology, volume 72 (1999), pages 101–108.

Dietary Notes on the Red-eared Slider (Trachemys scripta) and River Cooter (Pseudemys concinna) from Southern Illinois, Michael J. Dreslik, Transactions of the Illinois State Academy of Science (1999), Volume 92, 3 and 4, pp. 233-241.

Diet Mixing: Nonadditive Interactions of Diet Items in an Omnivorous Freshwater Turtle. Karen A. Bjorndal, Ecology, Vol. 72, No. 4 (Aug., 1991), pp. 1234-1241.

Non-additive dietary interactions between plant and animal material in juvenile slider turtles, Trachemys scripta. Bouchard, Sarah, Otterbein College, Westerville, OH.

Ecological relationships o turtles in Northern Florida Lakes: A study of omnivory and the structure of a lake food web. Matthew Joseph ARESCO.

Aleksandar Stanikić, 2007.

Trupkanje - lov na kišne gliste

2007-10-18T02:39:00.002+01:00

Ova pojava je primećena prvenstveno kod vrste Glyptemys insculpta. Akcija se sastoji u lupkanju prednjim nogama o tlo. Trupkanje ima određeni ritam. Može biti praćeno udaranjem plastrona i povlačenjem stopala o pod. Pretpostavlja se da ovo trupkanje zapravo imitira udaranje kišnih kapi o tlo, ili pak kopanje krtice. Zato gliste izlaze na površinu gde ih kornjača lako zgrabi ustima.

Ovakvo ponašanje je urođeno. Jedinke izležene u zatočeništvu na isti način love gliste koje iz hranilice pobegnu u podlogu. Primećeno je da postoje varijacije u lupkanju, tj. da kornjače na osnovu iskustva modifikuju način trupkanja.

Glyptemys insculpta važi za inteligentniju vrstu. Ima dobro pamćenje i orijentaciju. Na testovima lavirinta pokazuje rezultate jednog pacova.

Pored kornjača ovakav način lova koriste galebovi i ljudi (ribolovci). Galebovi kljunom, a ljudi drvenim štapovima proizvode vibracije koje izmamljuju kišne gliste na površinu zemlje.

Aleksandar Stanikić, 2007.

Arhiva članaka

2007-01-22T11:02:00.017Z

Promena boje tela kod kornjača

Determinacija polnosti u kornjača

Odontochelys semitestacea

Bazen 2008.

Ishrana kopnenih kornjača (Testudinidae)

Ishrana kornjača

Bergmanovo pravilo kod gmizavaca: primer Emys orbicularis

Maja je kriva za sve

Upotreba olova u lovu i ribolovu

Brumacija - moje iskustvo (2)

Brumacija - moje iskustvo (1)

Poreklo kornjača

Oklop mekooklopnih kornjača

Respiratorni sistem kornjača

Afrička pljosnata kornjača - Malacochersus tornieri

Salmoneloza u ljudi i vodene kornjače

Vodene kornjače u kontroli komaraca

Nadzemni bazen za kornjače 2007.

Značaj UV rasvete kod reptila

Filogenija kornjača podfamilije Emydinae i evolucija pokretnog zgloba plastrona

Hibernacija kornjača u hladnjaku

Neverovatne vodene kornjače

Misterozno skrovište morskih kornjača

Nastanak rožnih pločica kornjača

Ontogenetski prelaz u ishrani vodenih kornjača

Trupkanje - lov na kišne gliste