Kopnene kornjače su tako evoluirale da od “ničega” postignu “nešto”. Mogu dugo da žive u klimatski nestabilnim uslovima sa malo hrane i vode. Pre svega jedu travu, zeljasto lišće i cvetove. Ishrana sa puno šećera i proteina pravi im najčešće samo probleme u uslovima veštačkog odgoja gde hrane ima u izobilju.
Smatra se da šećer stvara nepovoljnu sredinu za crevnu mikrofloru koja pomaže u varenju celulozne hrane, a da proteini opterećuju organizam koji nije adaptiran na hranu bogatu proteinima, te može doći do pojave gihta, pogotovo u nedostatku vode. Problematična je i učestala ishrana biljkama koje sadrži goitrogene, oksalnu i fitičnu kiselinu, jer te supstance remete promet elemenata (Ca, Mg, P, I, Se, itd.), funcionisanje proteina (enzima), rad bubrega, tiroidne žlezde, itd. Odnos kalcijuma i fosfora (Ca:P) u ishrani trebalo bi biti najmanje 2:1 (prema nekima i 5:1).
Međutim, nedostaju informacije o tome koliko biljke sa potencijalno škodljivim materijama zaista štete kornjačama. Mišljenja o štetnosti po zdravlje kornjača su uglavnom plod rezonovanja na osnovu medicinskih istraživanja na ljudima, a u kontekstu problema nastalih u kopnenih kornjača koje su odgajane na jednoličnoj (recimo samo kupus) ili ishrani bogatoj proteinima i mastima (hrana za mačke i pse).
Istraživanja ishrane kornjača u divljini pokazuju i da se kopnene kornjače značajno hrane biljkama koje herbivorni sisari izbegavaju zbog toksičnosti (sadrže alkaloide, tanine, terpenoide, ranunkulin; npr. Papaveraceae, Ranunculaceae, itd.), a izbegavaju trave (Poaceae) koje nisu toksične. Takva ishrana ima prednosti kada su endoparaziti (deluje kao antihelmintik) i nedostatak vode (koje uz puno azota ima malo u travi) u pitanju. Većina kopnenih kornjača su zapravo oportunistički herbivori (biljni svaštojedi, između specijalizovanih i generalizovanih herbivora) koji se prilagođavaju situaciji i nisu u direktnoj kompeticiji za hranu sa herbivornim sisarima (papkari i kopitari). Kopnene kornjače se u nekim predelima uveliko hrane plodovima biljaka i značajno učestvuju u rasprostiranju semena, koje u nekim slučajevima i mora proći kroz digestivni trakt kornjača da bi klijalo.
U nekim predelima, usled suše i nedostatka divljih samoniklih biljaka, kornjače su se preorijentisale na ishranu listovima kultivisanih vrsta kao što su paradajz, krompir, lucerka i zelena salata. Ponekad uzimaju i beskičmenjake, gljive, lešine, kosti, zemlju. Smatra se da pojedinu hranu uzimaju i pored energetske neopravdanosti i postojanja negativnog efekta, zbog neophodnih mikroelemenata, esencijalnih amini kiselina, vitamina i vode, tj. kranjeg pozitivnog efekta.
Stoga se može reći da kopnene kornjače biraju hranu kako bi “sastavile” meni kojim će izvući maksimalnu korist za date uslove staništa. Ukoliko nemaju izbora ješće i problematičnu hranu koja će im omogućiti da prežive i ostave potomstvo, i pored toga što će im malo “zapržiti čorbu”, kad je u pitanju lično zdravlje.
Iako se mogu osmisliti različiti meniji za adekvatnu veštačku ishranu kopnenih kornjača u zatvorenom prostoru (recimo: puno zelene salate koja nema hranljivu vrednost + malo visoko proteinskih peleta + mineralno-vitaminski dodaci), uz sav trud retko se razvija oklop bez kvrga, kao što ga imaju kornjače koje se razvijaju u dvorištu sa zasađenim ili samoniklim divljim biljkama.
Najznačajnije biljke za ishranu kopnenih kornjača ( Testudinidae):
- Poaceae – trave
- Fabaceae – detelina, lucerka, smilj, zvezdan, bob, grahorica, čič, kozlinac
- Asteraceae – maslačak, bela rada, ivančica, stolisnik, ajdučica, neven, kozja brada
- Plantaginaceae – bokvica, zmijina trava, čestoslavica, razgon
- Rosaceae – ruža, kupina, malina, jagoda, ribizla, vrkuta, virak, petoprsta, brekinja, oskoruša, mukinja, suručica, medunika
- Malvaceae – slez, hibiskus, dud, trandovilje
- Opuntia spp. – opuncija, indijska smokva
- Sempervivum spp. - čuvarkuća
- Sedum spp. – žednjak, bobovnik, beli jarić
- Lamiaceae – mrtva kopriva, medić, kadulja, dobričica, kljunača, zevalica, vranilova trava, majoran, bosiljak, majkina dušica, nana, matičnjak
- Violaceae – ljubičica
- Stellaria spp. – koljenica, tičinac, mišjakinja
- Geraniaceae – čaplja, iglica, pelargonija, muškatla
- Primulaceae spp. – jaglac, jagorčevina
- Convolvulaceae – poponac, slak, ladolež
- Lythrum spp. – vrbičica, potočnjara
- Petunia spp. – petunija, trubica
- Polygonaceae – troskot, heljda, slak, dvornik, kiseljak, zelje, štavelj, lisac
- Chenopodiaceae – brašnjenik, loboda, pepeljuga, jurčica, štir
- Vitaceae – loza, grožđe
- Campanulaceae – dobrođeva, zvončić
- Brassicaceae – repa, gladnica, skakavica, dragušac, rotkva, slačica, hoću-neću, prokula, zelje, raštan, keleraba, kelj, riga, hren
- Apiaceae – šargarepa, celer, peršun, anis, bobur, komorač, mečja šapa
- Plodovi
Boldirane biljke su od značaja, dostupne su u većim količinama i čine veći deo ishrane u divljini (cvetovi i lišće). Ostale biljke su poželjne u ishrani u manjoj količini. Italik biljke i plodovi su lako dostupni i treba ograničiti njihovu upotrebu (zbog štetnog dejstva kada se koristi učestalo i obimno), ali oni ipak sadrže korisne vitamine i mikroelemente, te je razumno da čine manji deo ishrane.
Ni jedna biljka sa spiska nije otrovna i u umerenoj količini nema štetno dejstvo (ne računajući jedinke kornjača sa "disfunkcijama").
Korisne WWW stranice:
- Plants For A Future is a resource centre for rare and unusual plants, particularly those which have edible, medicinal or other uses.
- Plants Poisonous to Livestock and other Animals. This is a growing reference that includes plant images, pictures of affected animals and presentations concerning the botany, chemistry, toxicology, diagnosis and prevention of poisoning of animals by plants and other natural flora (fungi, etc.).
Literatura:
- Diet Mixing in the Omnivorous Tortoise Kinixys spekii. A. Hailey, R. L. Chidavaenzi and J. P. Loveridge. Functional Ecology, Vol. 12, No. 3 (Jun., 1998), pp. 373-385.
- Foraging behaviour and diet of an ectothermic herbivore: Testudo horsfieldi. Frederic Lagarde, Xavier Bonnet, Johanna Corbin, Brian Henen, Ken Nagy, Baktjior Mardonov and Guy Naulleau. ECOGRAPHY 26: 236–242, 2003.
- Testudo graeca graeca feeding ecology in an arid and overgrazed zone in Morocco. E.H. El Moudena, T. Slimania, K. Ben Kaddoura, F. Lagardeb, A. Ouhammouc and X. Bonnet. Journal of Arid Environments 64 (2006) 422–435.
- Herbivory, seed dispersal, and the distribution of a ruderal plant living in a natural habitat. Javier Herrera. OIKOS 62: 209–215. Copenhagen 1991.
- Flexibility of digestive responses in two generalist herbivores, the tortoises Geochelone carbonaria and Geochelone denticulat. Karen A. Bjorndal. Oecologia (1989) 78:317-321.
Aleksandar Stanikić. 2008.
Постови
